СНОВИ

Сањала сам да ћемо се срести
Послије безброј самотних ноћи,
Година дугих срећних и болних,
Са већ сиједом косом да ћеш доћи,

Да у башти у хладу кестенова
Оживимо жубор младости наше,
пијемо слатку чежњу са усана,
пусте даљине недодир нам даше.

Младости моја свилом проткана,
Ружичасти сјају на твоме длану,
Десило се давно у једноме трену
Кад жар љубави у грудима плану.

Никад не згасну, остаде да тиња
Угарак живи кроз облаке и буре,
Кроз отров, јад и живот чемерни
Жижио је љетима у поноћне уре.

Сањала сам скидаш ми звијезде,
Ону највећу дијамантну звијезду
Спусташ на моје топло узглавље
Да ме грије ко’ птиче у гнијезду.

Залуд је сањала моја луда душа,
Недосањани сан покрила је јава,
Бијесни вјетрови су те однијели,
За тобом безнађе и бол не јењава.

 

 

 

 

СУЗЕ ИЗДАЈИЦЕ *Драгојло Јовић

СУЗЕ ИЗДАЈИЦЕ

Још ми сузе за животом
Кану као издајице
Па низ боре лица старог
Претворе се у бујице.

А онда се успомене
Ко зло време котрљају
Низ године пропадају
Вировима снагу дају.

Тек у позним годинама
До спознаје човек дође
Да смо били, пењали се
Али баш све брзо прође.

И док чекаш ново сутра
Не знајући да већ си јуче
Воденички точак брз је
Мало меље, више туче.

Још ни подне мислиш није
Живот неку замку спрема
Па ти онда ситно броји
Да саопшти да те нема.

А ти само мирно сневај
Да ће бити лепших дана
Свевишњи кад живот даје
Забележи и крај кад је.

Зато певај своје песме
Нек се глас далеко чује
Земаљски је живот кратак
Живи живот док  је вакат.

Драгојло Јовић

Изнад хоризонта  (Песма посвећена Блаженој Ксенији)

Ово ме сунце тако лепо греје
Душа се, тако, смирено смеје.
У даљини видим сјај,
У висини видим спас.

Светло ликује, спомен, једног града,
Хладног, а сјајног Петрограда.
У даљини видим сјај,
У висини видим спас.

Погледај небо, чуј, птице што поју
Свака нам,  пева  песму своју
У даљини видим сјај,
У висини видим спас.

Погледај пупољак, цвет што одважно стоји,
Ничег се, чини ми се, он не боји.
У даљини видим сјај,
У висини видим спас.

Погледај мајку, што се, свом силом бори,
Оца ,што са њом заједно све би да створи.
У даљини видим сјај,
У висини видим спас.

Погледај дете, што се , радосно смеје,
Није му хладно, напољу снег веје.
У даљини видим сјај,
У висини видим спас.

Погледај двоје, што се, под капутом грле,
Једно ка другом, с љубављу, очима хрле
У даљини видим сјај,
У висини видим спас.

Погледај мрава, што би, вредно да ради,
Баштована, што своје, замисли сади.
У даљини видим сјај,
У висини видим спас.

Нађи ме тамо, где се, људи моле,
За све ове људе, што земљом плове
У даљини видим сјај,
У висини видим спас.

Погледај реку, море, таласи душу додирују,
Недостижни хоризонти, невидљиви, али умирују.
У даљини видим сјај,
У висини видим спас.

Погледај луталицу, што се, свом снагом тражи,
Живот му је, ипак, гле, постао дражи.
У даљини видим сјај,
У висини видим спас.

Погледај Божији храм,  и он, изнад хоризонта стоји.
Слави Бога, док човек, све његово, мало и велико броји.
У даљини видим сјај,
У висини видим спас.

САН – КОЗИЋ САША

Цео живот радимо.

Трудимо се.

Живимо без грешке.

Напети смо.

Чекамо тренутак.

Један једини тренутак.

Цео живот стоји

због једног трена.

 

Четрдесет, педесет година

чекаш да дође тај трен,

да будеш победник.

Што би рекли ,

у правом тренутку,

у право време,

на правом месту , погодак.

Живот је решио да те награди.

Цео живот се мења набоље.

Питаш се:

да ли је то могуће?

 

Четрдесет година

преданог рада,

муке,

борбе…

И…

све је бачено

пред ноге живота.

Стари живот

одбацујеш оберучке.

Почињеш нешто ново.

Нема муке.

Успео си у животу.

Све имаш.

Осим…

Осим наде.

 

А у ствари,

немаш разлог за тугу.

Све имаш.

Ипак,

са сетом почињеш

да се сећаш прошлог живота.

Осећаш погледе околине на себи.

Куну те…

Осуђују те

Иако ти је живот био тежак,

пун неке муке,

био је леп.

Почињеш да желиш

да се врати прошлост,

мука,

онај стари живот.

Ипак је све било боље.

 

И тада…

пуче нешто.

Тргнеш се.

Схватиш

да си с

ве сањао.

Устајеш,

крстиш се,

и захваљујеш Богу

што си жив.

БЕЗ ЦИЉА ТРЧИМ – КОЗИЋ САША

Бесциљно трчим историјом свог живота,

тражећи своје младалачке снове

 

Све у нади да их нећу наћи,

да их не разбудим,

да ми не побегну,

да више не сањам.

 

Јер када престанем,

бојим се, нестаћу.

 

Можда ће неко причати о мени,

а можда и неће.

 

Постали смо дрвени,

осим себе никога не видимо,

а живот меље

појединце

који су поклекли.

 

Плаше се себе

и својих мисли,

зато и нестају,

необележени.

 

Не сањају више.

Туга и тишина

их прекривају.

Sve moje

Sve moje
Sve moje snove, divlje konje
Skrivene od sećanja,
Svilene od nežnosti,
Daleko od mladosti.
Divlje, a pitome samo danju,
Skrivene pod jastukom,
Krunisani nemiri k’o vojnici,
Uporni i smeli.
Zatvorenim okom vidim
More, okeane srećne duše
Zatrpane tobom.
Čudne su ispod oka
Te izdužene niti,
K’o da ih pauk plete, razdvaja
Snove u javu,
Svetlost u tamu.
Sve topi i upija u mene samu,
A voštane vojnike
U lovorovu jamu.
Sve moje — divlja, kulja i vri.
Snovi se kidaju, brzo nestaju.
Divlji konji po okeanu
Plešu i na talasu
Baš gde se mora u okean ulivaju.
Teški su jastuci pa tonu.
Zatvorenim okom iz duše
Vadim sidrom nadu.
Sutra je novi dan
I pauci pletu mrežu
Da ulove još jedan
Neukrotiv san,
Kao kap mladosti.
Sve moje…
Divlja, kulja i vri.

Lice prezira

 

Lice prezira

Kad prezir okuje osmeh

Kad prezir okuje osmeh,

nema više vremena za kajanje.

Navru trenuci sećanja,

pa zebnja i tiha previranja.

Nema tu više ničega.

Nema vremena.

Nema prošlosti,

ni sadašnjosti,

ni budućnosti.

Vrtlog tame,

ničega,

bez osećanja.

Kasno je za sve i za ništa.

Kasno je za suze.

Kasno za nemir.

Ostaje samo prezir

i lice od kamena.

Dokaz —srce izgorelo od sopstvenog plamena

БОРИНИ ДАНИ 2026. – Дани Борисава Боре Благојевића “Бана Моравског”


У селу Супска, општина Ћуприја, 16.5.2026. године одржани су по други пут “БОРИНИ ДАНИ”. Организатор ове манифестције био је Живорад Милетић – Екс председник КК Душан Матић из Ћуприје. Ја сам Љубодраг Обрадовић, члан Удружења песника Србије ПоезијаСРБ са седиштем у Крушевцу и уредник сајта www.poezija.rs. Из нашег удружења су ове 2026. године на манифестацији су поред мене били присутни наши чланови и сарадници: Милосав Ђукић Ђука – председник удружења, др Велибор Лазаревић – сарадник удружења, Првослав Пендић Пенда – члан, Бранко Ћировић Ћиро – члан, Миодраг Глигоријевић Миган –  члан и Мирослав Кркић Пилот. Манифестацији су присуствовали и директорка Народне библиотеке „Душан Матић“ у Ћуприји Љиљана Ђорђевић и Снежана Милојковић дипломирани библиотекар Народне библиотеке „Душан Матић” у Ћуприји, као и Моравка Младеновић – председник КК “Душан Матић” и Звездана Милосављевић члан КК “Душан Матић” и водитељ ове манифестације и други бројни песници из Ћуприје, Крушевца, Ћићевца, Ниша, Јагодине, Ћуприје, Багрдана, Соко Бање и других места. На манифестацији су говорени стихови Боре Благојевића и присутних песника. Било их је по мојој слободној процени више од 50.

Већину фотографија са овог догађаја погледајте при крају овог мог извештаја.

Морам истаћи да је Боривоје Бора Благојевић из Ћуприје био дугогодишњи председник КК Душан Матић из Ћуприје и да је имао изузетну сардању са нашим Удржењем песника Србије – ПоезијаСРБ са седиштем у Крушевцу. Та сарадња се огледала пре свега на организовању и реализацији бројних манифестација, као што су ” ДУША ТРОМОРАВЉА”, “МОРАВСКИ ЦАРОСТАВНИК”, “ПОЕТСКА ПОЗОРНИЦА”, “МАТИЋЕВИ ДАНИ” и бројне промоције књига и часописа у Крушевцу и Ћуприји… Удружење песника Србије – ПоезијаСРБ је у свом часопису ПоезијаСРБ број 23., у знак сећања на великог песника Борисава Бору Благојевића објавило његову целу, до тада не објављењу књигу “ДА СТИХОМ ЦРТАМ ТВОЈЕ ЛИЦЕ”. Овде ћу објавити фотографију корица те књиге, фотографију Борисава Боре Благојевића и 3 песме из те књиге… Као и моју рецензију за ту књигу. /Љубодраг Обрадовић/


Борисав Бора Благојевић…

Настави са читањем “БОРИНИ ДАНИ 2026. – Дани Борисава Боре Благојевића “Бана Моравског””