Земљо Душанова све од Дунава
До Јадранског и Егејског мора,
Милосница Света Манастирска,
Круно златна у сред царског двора,
Витешки пламен до града Коринта
Гдје се љубе Егеј и Јонски таласи
Мирише планински вијенац Геранија,
Задужбино Светих арханђела красних.
Заливена крвљу, земљо Југовића
Кнеза Лазе, и Косанчић Ивана,
Топлице Милана, Милош Обилића,
Кад се на те сручи сила непозвана.
Дуго си чекала зору да ти сване
У прољеће рано када бехар цвјета,
Устанци и буне уз Тополске руке
Огњем отјераше душманина клета.
Згажене божуре дигоше до сунца,
Завијори слава Српских мученика,
Костију расутих невиђеног пакла,
Земљо Православна, огњу побједника.
Али злотвори ти не дадоше мира
Зло удари опет на твоја огњишта,
Да се сажеже и у крв све створи,
Да твоју дјецу шаљу на стратишта.
И опет ко феникс из гробова ниче
Преживјела нада, твоје Васкрснуће
Изашла си рањена, болна али већа,
Бљесак топлог сунца у рано свануће.
Тек с вечери кад се облак спусти
Ко бездан дубоки на наивна плећа,
На твоју дјецу гром и муње шаље,
Милост ти бјеше клетва и несрећа.
Почеше отимати парче по парче
Превјери, превратници и злице,
Све док не постаде велики комад
У коме не царује ни цвркут птице.
Ту су градови душа под земљом,
На земљи споменици поломљени,
Рођена земљо, ни мира, ни спокоја,
мртви још једном умиру усмљени.
Кад ћемо, невесела, полетјети опет,
Изнад твојих отетих брда и долина,
Да опет ореолом части крунишемо
Мјесто гдје не столује бол и горчина.
Једнога ћеш дана збацити ланце,
Господства старог вратити сјај,
Пред иконостасом се Богу молити
Да нас златним жезлом вратиш у рај.
