У селу Супска, општина Ћуприја, 16.5.2026. године одржани су по други пут “БОРИНИ ДАНИ”. Организатор ове манифестције био је Живорад Милетић – Екс председник КК Душан Матић из Ћуприје. Ја сам Љубодраг Обрадовић, члан Удружења песника Србије ПоезијаСРБ са седиштем у Крушевцу и уредник сајта www.poezija.rs. Из нашег удружења су ове 2026. године на манифестацији су поред мене били присутни наши чланови и сарадници: Милосав Ђукић Ђука – председник удружења, др Велибор Лазаревић – сарадник удружења, Првослав Пендић Пенда – члан, Бранко Ћировић Ћиро – члан, Миодраг Глигоријевић Миган – члан и Мирослав Кркић Пилот. Манифестацији су присуствовали и директорка Народне библиотеке „Душан Матић“ у Ћуприји Љиљана Ђорђевић и Снежана Милојковић дипломирани библиотекар Народне библиотеке „Душан Матић” у Ћуприји, као и Моравка Младеновић – председник КК “Душан Матић” и Звездана Милосављевић члан КК “Душан Матић” и водитељ ове манифестације и други бројни песници из Ћуприје, Крушевца, Ћићевца, Ниша, Јагодине, Ћуприје, Багрдана, Соко Бање и других места. На манифестацији су говорени стихови Боре Благојевића и присутних песника. Било их је по мојој слободној процени више од 50.
Већину фотографија са овог догађаја погледајте при крају овог мог извештаја.
Морам истаћи да је Боривоје Бора Благојевић из Ћуприје био дугогодишњи председник КК Душан Матић из Ћуприје и да је имао изузетну сардању са нашим Удржењем песника Србије – ПоезијаСРБ са седиштем у Крушевцу. Та сарадња се огледала пре свега на организовању и реализацији бројних манифестација, као што су ” ДУША ТРОМОРАВЉА”, “МОРАВСКИ ЦАРОСТАВНИК”, “ПОЕТСКА ПОЗОРНИЦА”, “МАТИЋЕВИ ДАНИ” и бројне промоције књига и часописа у Крушевцу и Ћуприји… Удружење песника Србије – ПоезијаСРБ је у свом часопису ПоезијаСРБ број 23., у знак сећања на великог песника Борисава Бору Благојевића објавило његову целу, до тада не објављењу књигу “ДА СТИХОМ ЦРТАМ ТВОЈЕ ЛИЦЕ”. Овде ћу објавити фотографију корица те књиге, фотографију Борисава Боре Благојевића и 3 песме из те књиге… Као и моју рецензију за ту књигу. /Љубодраг Обрадовић/
Борисав Бора Благојевић…
| СРОДНЕ ДУШЕ Сродне душе да постоје Морале би да се нађу Морале би да се споје Ко две лађе у безнађу Сродне душе не постоје Ал` постоје неке друге Душе што су увек саме Пуне бола пуне туге Сродне душе не постоје Ал` постоје друге неке Душе што су тако близу Раздвојене и далеке Сродне душе не постоје Ал` постоје душе сличне Душе што се среће боје Па остају непомичне Сродне душе не постоје Ал` постоје душе нежне При сусрету што се топе Уз погледе неизбежне Сродне душе да постоје Зар ја своју не бих срео Ма колико и да нећу Зар бих таквој одолео Сродну душу можда сретнем Ко зна када једног дана Слутим да ме она тражи Тражимо се годинама СЛИКАР Ти си чаробни сликар Кад сликаш зеленом бојом Ко` да пролеће прође Зеленом долином мојом Обојиш одједном на платно Цвеће и лишће и траву И ону сузу из ока У небеску боју плаву На крају проспеш боје У капљу јутарње росе И скријеш птицу белу У ињу моје косе |
МОЈА БРАЋА Све што може да се прода Продала су моја браћа Ми ни свесни нисмо били Ко купује и ко плаћа Продали су окућницу Шљивар изнад родне куће И бачвану крај врбака Плава јутра у свануће Продали су без тапија Све ђутуре и од ока Све ливаде до јаруге Бистру воду из потока Њиву што нас хлебом храни У закуп су јуче дали Сад причају правдају се Где је међа нису знали А међа је све док може Поглед птице да се вине Продали су део неба Белог орла у висине И ћувике што међају Од силника што нас бране Лојзе што нас вином поји Манастире разидане И утробу земље ове Где се нови камен рађа Старо гробље поред пута Продала су моја браћа И све наше крвотоке Што долазе из далека Продали су све изворе Све кладенце белих река Православље славу веру Колач што се даје сину Продала су моја браћа Тиху модру месечину Продадоше браћа браћу Расејаше кости њине Ко да овде никад није Било правде и истине Продадоше цреп са куће Кисну греде откривене Труне душа у огњишту Продали су део мене |
РЕЦЕНЗИЈА – Љубодраг Обрадовић „ДА СТИХОМ
ЦРТАМ ТВОЈЕ ЛИЦЕ“
Поезија се данас све мање чита, а све више живи.
Прави пример за песника који живи своју поезију свакако је Борисав Бора Благојевић, песник из Ћуприје, који је својом поезијом освојио Србију, а полако осваја и Европу. Готово да нема места у Србији где постоји књижевна манифестација, било ревијална, било такмичарска, а да ту Бора није говорио своју поезију и освојио аплауз или награду.
Јер, ако поезија данас има неко своје место у постојању и опстанку света, онда је Бора несумњиво тај песник, који је прави узор песницима који пристижу и путоказ у ком смеру треба поћи да би се у поетском свету стигло до неба. Јер, песник који има дар да напише песму СРОДНЕ ДУШЕ, је управо тај најбољи, кога треба следити.
Сродне душе да постоје
Морале би да се нађу
Морале би да се споје
Ко две лађе у безнађу
/СРОДНЕ ДУШЕ/
Јер, као што рече Толстој “Све велике ствари су увек једноставне…” /део цитата/.
Ја у овом приказу (рецензији), нећу анализирати Борине песме, али ћу цитирати стихове из одабраних песама, јер песме саме најбоље и најјасније говоре шта је писац хтео да каже. Ако критичари још нешто ишчепркају, добро је, то им је и посао. Човека можеш упознати дружећи се са њим интензивно цео живот и тада ћеш о њему знати скоро све. А ако је тај човек песник, о њему ћеш знати све, тек кад упознаш његову поезију, макар га као човека никад и не упознао. Ја сам Бору упознао кроз његове песме, а доста је била само једна, песма МОЈА БРАЋА, па да кажем да о Бори као песнику знам све, да знам довољно за моју тврдњу, да је Бора данас један од најбољих песника Србије.
Али, да та тврдња, не би остала само моја смела изјава, ред је да је поткрепим и доказима. Наравно, о стваралаштву Борисава Боре Благојевића писали су бројни критичари, а ја ћу овде цитирати: Радивоја Пацка Миладиновића из Ћуприје, Драгослава Граочанкића из Београда и Раденка Бјелановића, професора из Крагујевца. Цитираћу их, јер се савршено уклапају у мој концепт приказа ове књиге и поезије Борисава Боре Благојевића. Цитираћу и бројне Борине стихове. И критичари и стихови савршено потврђују моју тезу о квалитету Борине поезије и песништва.
Борисава Бору Благојевића је као човека и песника најбоље упознао и познавао песник Радивоје Пацко Миладиновић, дружећи се са њим у животу, у раду КК Душан Матић из Ћуприје, а највише у својој песничкој колиби на обали Мораве у Ћуприји, (где су многи заљубљеници осим одличне поезије окусили и још бољу рибљу чорбу), па је зато и вероватно суштина Бориног стваралаштва у
овој његовој дефиницији…
“Бору као песника надахнула је снажна жеља да повеже садашњост и прошлост са будућношћу. Јер, ако сам себе дефинише као последњег романтичара, не оставља ми другу могућност, но да и ја њега и његову поезију дефинишем на исти начин. А када је реч о имагинацији у песниковом стваралачком опусу, који је изузетан за место и време његовог битисања, морам па нагласим да његова поезија зависи не само од звука његових речи, исто и још више од њиховог одјека. Зато је песникова имагинација срећна околност песникове инвенције, да вештим компоновањем мисли и фантазија или њихових варијација, које проистичу из речитости или вештине украшавања и заодевања метафоричким изразима јасно видљива у плодотворности и истанчаности у изражавању.” /Радивоје Пацко Миладиновић/
Не гледај ме тако заносно и јако
И не пали ту ватру што тиња у мени
Ти си тако млада теби је све лако
У мојој је коси први дах јесени
/ОПРОСТИ – ИЗВИНИ/
“Благојевићеве песме не мирују у корицама његових бројних збирки. Оне су, за разлику од многих других српских песама (чак и оних антологијских!), непрестано у дејству, изложене су јавности, читаоцима, слушаоцима – и њиховом, и стручном критичком суду: оне неуморно путују Србијом и целим српским језичким простором (али и изван њега), бивају јавно изговаране, најчешће наизуст, разматране и вредноване пред бројним ускомешаним слушаоцима, заљубљеницима поезије, пред провереним жиријима – на неугасивим и вазда новоустројаваним песничким фестивалима, смотрама, свечаностима и надметањима, почев од оних најугледнијих, па све до оних народних песничких сабора што славу поезије, занимање за њу и запућивање њеним стазама распирују понекад више него многи други песнички празници са именима антологијских песника у свом називу… Дакле, Борина поезија увек на нас “делује благотворно, окрепљујуће, мелемно, нарочито у оним тренуцима када изазива закључак да ни када нам измиче љубав, ни када нас изневерава доброта, братољубље (и много друго љубље), чак и нужни услови за трајање, држава, народ, па и његови најчаснији или најпозванији чувари и посвећеници – није све изгубљено”! /Драгослав Граочанкић/
Буди песник и …
Не памти много кад те други лаже
Састављај љубав из безброј комада
Ореол славе нека те не хвата
Увек слушај шта ти срце каже
Дубоко укопан увек си громада
Златан ланац носи ради ручног сата
/БУДИ ПЕСНИК/
“Песник Борислав Бора Благојевић је изузетно талентован; ретки су песници да са таквом снагом емоција, сликовито и импресивно, опевају све око себе, као што то чини Благојевић. Поезија Борислава Благојевића је прадедовска благост и шапат душе чистог славјанског искона. Благојевић поезију пише срцем и душом, у центру његове поетске преокупације је жена, па се у љубавној лирици најуспешније и остварио”. /Раденко Бјелановић, професор/
Од кад те немам све ми је празно
Док ветар твоје трагове брише
Корачам напред ал’ путева нема
Станем враћам се… немам те више
/ОД КАД ТЕ НЕМАМ/
Додуше, данас постоје бројни критичари, а и песници, који мисле, пишу и говоре да је поезија кренула новим путем, да се више не пишу сонети, да није важно римовање… Данас је поезија постала модерна и савремена је, ако је сведена на пар реченица, које ће само посебно обдарени читалац разумети, схватити и прихватити. И није то тренд само у поезији. Тако је то и у другим уметностима, пре свега сликарству… Јер, све је већ написано, насликано… Дакле треба бити оригиналан и не понављати се. Ресавска школа није циљ. Али ја не мислим да је то све баш тако! Те приче причају они којима је стало да своје писање о поезији и песницима, ставе изнад саме поезије и песника, а тиме и изнад самих читалаца. И песници којима не иде од руке да пишу сонете, десетерац, односно римовану поезију.
Ако читате песме Борисава Благојевића, одмах ћете препознати оригиналан и непоновљив стил, одличне риме, добар ритам… Видећете одмах да су јасне, свима разумљиве, да описују живот и све што он доноси, од рађања, љубави, родољубља, описа природе, размишљања, па све до разних растанака, укључујући и саму смрт… Видећете и да су оригиналне. Да, све Борине песме имају јасне поруке, али опет, ако се пажљивије удубите у оно што у стиховима лебди, у дух који из стихова зрачи, осетићете ту опојну, а скривену суштину света која Вас полако осваја.
Сродну душу можда сретнем
Ко зна када једног дана
Слутим да ме она тражи
Тражимо се годинама
/СРОДНЕ ДУШЕ/
Није важно дух поезије ухватити и затворити га у боцу и ту га држати у остави сећања, само за одабране и обдарене, већ је важно ухвати дух поезије и пустити га у свет да га поправља, надограђује и да га мења. А управо тај дух праве поезије хвата Борисав Благојевић у својим стиховима и поклања га несебично свету читалаца, да их плени, усхићује, уздиже и надограђује. За песнике обично волим да кажем, да су добри, да су прави песници, ако имају бар једну добру песму.
За Бору то моје правило, напросто не важи и не може се применити ни у ком случају, ни под разно. Бора има безброј одличних песама, а све његове песме су добре. Све имају тему, мелодију, ритам и динамику, све имају оно нешто што их издваја у данашњем океану поезије, што их уздиже на пиједестал, са ког светле и светлеће…
Зато је Борисав Бора Благојевић данас један од најбољих песника Србије!
Ако не и најбољи!
Љубодраг Обрадовић
