Мирисом опојним јутро ме буди,
чистим ваздухом шири ми груди.
Зелена трава, цвеће шарено,
двориште јутарњом росом умивено.
Шири се мирис пркоса и лала,
нарциси жути оаза мира мала.
Воће процвало, крушка, дуња и трешња,
сваки се цветак својом бојом смешка.
Маче мало, црно-бело,
се на врх дрвета попело.
Његова радост и велика срећа,
горе-доле пут дрвећа.
По цвећу слећу раздрагани лептири,
опојан мирис ружа се шири.
Буди се душа раздрагана и срећна,
има ли ишта лепше од пролећа.
(C) Вера Шабић
