ПЕСМОМ ПРОТИВ БОМБИ 2024 – Конкурс Удружења писаца Крагујевца


Удружење писаца Крагујевца расписује четврти међународни наградни песнички конкурс родољубиве поезије, поводом обележавања НАТО бомбардовања наше земље, под насловом

ПЕСМОМ ПРОТИВ БОМБИ


Право учешћа имају песници из целог света, студентска и средњошколска омладина.

Услови конкурса:

На конкурс се шаљу две песме, не дуже од 28 стихова, на ћирилици или латиници, фонт Тimes New Roman 12, потписане именом и презименом, адресом; навести број телефона и мејл адресу.

Пријаве САМО електронском поштом на е-mail : udruzenjepisacakg@hotmail.com  Назив мејла треба да буде име и презиме песника

Конкурс је отворен oд 18.12.2023. до 05.03.2024.године. По завршеном конкурсу , жири ће изабрати најуспешније песме,чијим ауторма ће бити уручене награде за прво, друго и треће место, осталим ауторима одабране песме биће објављене у зборнику ПЕСМОМ ПРОТИВ БОМБИ. Обележавања 25.годишњице бомбардовања наше земље биће одржано 24. 03. 2024.године, организатор ће бити Удружење писаца Крагујевца о чему ће учесници конкурса бити обавештени.
Настави са читањем “ПЕСМОМ ПРОТИВ БОМБИ 2024 – Конкурс Удружења писаца Крагујевца”

BREME

Otvori oči tlačeni rode,
nek pogled satre dušmansko seme;
kreni stazom časti i slobode,
sa pleća skini preteško breme.

Nek vapaj krotkih nebo rastoči,
da božja svetlost raspori tamu;
životni krčag srećom natoči,
mladu nejač ne ostavi samu.

Plači Evropo, stidi se svete,
zar ljudi pravdu treba da prose;
što svetim nebom utvare lete,
pa majke crne marame nose.

Kad zračak nade ozari lica,
strgnuće teško đavolje breme,
poteći će suza radosnica,
zaliće novo čistije seme.

autor
Jovica N. Đorđević
16.12.2023g.

МИСАО-Здравка Пап

Желим мисао да се
За њега само веже
И да га нико не може
Избацити из моје главе

Стално сам сама
Са мислима мојим
Хоћу да се твоје
И моје мисли грле

Зар може постојати
Нешто лепше
Кад су мисли исте
И кад нам се
Љубав иста
Верти у глави

Не треба ми ништа више
Од љубави наше
Умрећу срећна
Да си волео мене

Немој да заборавиш
Лаж је гора од мача
Другу да волиш
И да ме лажеш
Мисли ти нису
Искрене и чисте

Молим те реци ми
Да ме не волиш
И да ти је љубав
Моја тешка
Да заборавим
Реч љубав

ДИВАН

– Вратио се са пензионерског крстарења
– пијаца, лекар, кафана.
Само не баш тим редом,
знаш ти мене.
Нисам стиг`о до лекара.
Сутра.
– Чујеш ти мене?
Неко ме и позна, па малко продиваним.
Мој рецепт против самоће и старења.
Овде је постало глуво и немо,
нико нам више не свраћа,
никуда не идемо.

У бабу се претварам – само се крстим.
– Слушаш ли ти мене, стара?
– Слушај ондак.
У свето тројство, све мислим,
да ће ми прсти срасти
Као дете, свету се око себе чудим.

– Јеси ли то ти што плачеш у мени?
Та немој плакати.
– Чујеш ли ти мене?
О, Боже!
Шта оно хтедох да ти велим?
Заборавио!
– Ето, сад си ме начисто збунила.
Излапео сам, скроз.

– Сад ти је ваљда јасно.
Једном ћу да заборавим да се пробудим,
па шта ћеш ондак? Опет да плачеш?

Познате очи се смеше са фотографије.
Дрхтавом руком, са креденца узе рам
и обриса кап сузе рукавом са стакла.
– Сетићу се ја `ди сам оно стао,
а ти ћути, плачи и чекај ме.
Брзо ћу и ја.

Živim

Živim
u tvojim čežnjama
neizgivorenim rečima
Živim
u tugama tvojim životnim
u besu želje neispunjene
Živim
u pogledu tvom u daljinu
uprtom
suzi neisplakanoj
uzdahu zadržanom u grudima
Živim
u sutonu nad morem
probudjenom besom tvojih užurbanih koraka
Živim
u snu tvom i ruke ti milujem od bola u pesnice stegnutim
Živim
u svakom tvom naporu
da vratiš me tamo gde nema me
Živim
a umirem
dan za danom
želju za željom
san za snom
Živim
umrla u beskraju tvoga
i neizvesnosti moga ludila
Živim
Svetlana Tadić

СПАС-Здравка Пап

Заспала би ноћ у теби
зора би цветала у души
камен би рушио преграде сна.

Ронила би по тамници зла
да те сакријем од смакнућа
мајчину душицу носила у руци.

Покупила би тугу и бол
и зашила на ревер капута
и пустила низ воду
да је прекрије муљ и блато.

Jutro

Sanjam

Prozirno belo seosko jutro

Miris tek pomuženog mleka

Tek umešenog hleba

Obrise belog stola i dve šolje crna kafe na njemu

Jake

Poput ruku tvojih što stolicu mi primiču

Orošene ponekom kapljicom znoja sa drvika donetom

Topli pogled tvoj miluje mi lice
poput jutarnjeg sunca tek rodjenog

Poput zarudele zore mi
iskrom radosti dušu ogrćeš

Dok usne šapuću

Dobro jutro, mila
Jesi li me i noćas usnila

Dal’ to san ili java beše
Il’ me ruke tvoje, usne tvoje
Do zvezda opijenog uzneše

Sa glavom na tvom ramenu sanjam
Prozirno seosko jutro belo

Zelenu šumu što mi nošena lahorom peva poput
Slavija bela

I znam da jednom

Tvojoj ću zori zapevati
Mlečni trag sa usana ti obrisati

U oku tvom poput tek rodjenog sunca

Zablistati.

Svetlana Tadić

НАШИ  ЈУНАЦИ – Андреја Ђ. Врањеш

НАШИ  ЈУНАЦИ

Враћали  наду,
рађали се између олуја,
живот цели добротом се клели.
Волели су кући да допрате.
Само  једном да их видим,
кад би такви могли да се врате,
рекао бих добро их гледајте,
код њих  су очи детиње,
сва места су њима светиње.
Настави са читањем “НАШИ  ЈУНАЦИ – Андреја Ђ. Врањеш”

ИЗВАН МЕНЕ-Здравка Пап

ковитла се
душа и тело
ветар дува
време се мења
таласи пене
прозори пламте
сија ко гром
из ведра неба
страшило у теби
сакрило се
и зна да се
дешавају чуда
ти не знаш
шта човека тера
у заблуди да живи
живота да нема
ако није у центру
збивања.

Milionerska

Dremljiva nedeljna tišina
i jutro puno pitanja

Pustom ulicom avetinjski odzvanja bat mojih koraka

Sumorno nebo rosi vazduh
i podseća da zima još nije odustala

Promrzim prstima hvatam rodjene misli i guram ih u zapećak

Odavno znam da u njima sve počinje
a jutros su poput kamenja teške

Očima uporno tražim odsjaj sunca na asfaltu
dušom odsjaj čoveka da mi nadu vrati

Znam da je u manjku ovih dana i jedno i drugo
Mirišem teške dane još težih nadolazećih godina
I tešim sebe da to već sam videla

Srce, izdajnik pameti zanoveta
A zašto opet
nevešto beži od odgovora koji odavno zna

koprca se kao riba na suvom
vraćam ga u vodu
njenu pritajenu tišinu
u dubinama, trebaće mi još
zdravo i neokrnjeno

Susrećem život koji ne volim
U noćašnjim pijancima
Jutarnjim damama noći u pocepanim čarapama

Mučenicima koji se zauvek rastaju na peronima

Bledilo i tugu čitam jutros u ljudskim očima

I vidim, u tu se sliku ne uklapam
Nikome se ne dopadam
Začudjeni mi pogledi probadaju telo

Vlaga iz vazduha oduzima mi dah

Govorim sebi,
broji korake
ubiće te ništavilo

Osmehujem se namrštenima
Pozdravljam nemušte

I Boga pitam

Dokle

Imaš li i ti nebo iznad sebe kad dole ne gledaš

Ili nam čistilište praviš
Ili nadu želiš da udaviš

Dokle

Svi pred tobom isti
A one pitome korbačima biješ

Dokle

Misliš li da ću odustati
samo zato što duša mi pati

Dokle

Svemoćan morao bi znati
Pravedan morao bi poravnati

Puste misli pustim gradom zvone

Brojim korake
Zbrajam milione.