Беше то неко пролеће, април месец. Кренух негде са другарицама колим, више ни сама не знам где, али знам да смо биле упарађене. Ко са модне писте. Обучене, нашминкане, нафризиране… све на нивоу.
Ја се паркирака код Деве, ту имало место за паркирање.
Завршисмо шта смо имале, лепо се провеле, дођосмо до кола. Ееее, ту настаје драма.
Како је ауто био стар, свашта му је нешто фалило, између осталог и браве нису радиле са спољне стране. Наместили смо их канапом да се отварају из гепека. Значи, кад отвориш гепек, повучеш канап и отворе ти се врата.
Ја отворих културно гепек, повукох канапче, кад- не лези враже- крену канапче, ал се скинуло с браве. Остаде онако млитаво да виси из рука. Куку шта ћу сад?
– Црна Лидија, шта ћеш сад, како ћемо даље? – упита ме моја кума, сведок и актер мојим разним догодовштинама.
– Лидија, зови Лацка да дође да отвори.- рече друга другарица, више ни не знам која.
– Ма, бре, шта вам је? Док Лацко дође, док среди ми смо стигле.
– Како стигле, кад не можеш да уђеш да кренеш?
– Лепо стигле, кроз гепек да се уђе и отворе се врата и готово.
– А како то мислиш да изведеш у тој сукњи и тим штиклама? Како уопште мислиш да закорачиш у гепек тако упарађена, овде у центру града? Народа има.
– Па шта?- рекох- То што ја не могу да уђем имма ко може. У том моменту је наилазила једна бивша ученица, онако у фармерицама и патикама.
– Дете, ајде, молим те, уђи у овај гепек и дохвати браву, да нам отвориш врата.
– Хоћу наставнице, није никакав пробле.
Ове жене поред мене почеше да галаме, да се посрамљују… Ал кад дете отвори врата уђоше у кола, почеше да се цепају ко шифон и мене да засмејавају, једна кола одвезој до следеће дестинације.
Обећала сам им да више нигде нећу да их возим, али јесам. И још увек возим. Шта ћу, оне воле да се возе, а ја волим да возим.
