Dremljiva nedeljna tišina
i jutro puno pitanja
Pustom ulicom avetinjski odzvanja bat mojih koraka
Sumorno nebo rosi vazduh
i podseća da zima još nije odustala
Promrzim prstima hvatam rodjene misli i guram ih u zapećak
Odavno znam da u njima sve počinje
a jutros su poput kamenja teške
Očima uporno tražim odsjaj sunca na asfaltu
dušom odsjaj čoveka da mi nadu vrati
Znam da je u manjku ovih dana i jedno i drugo
Mirišem teške dane još težih nadolazećih godina
I tešim sebe da to već sam videla
Srce, izdajnik pameti zanoveta
A zašto opet
nevešto beži od odgovora koji odavno zna
koprca se kao riba na suvom
vraćam ga u vodu
njenu pritajenu tišinu
u dubinama, trebaće mi još
zdravo i neokrnjeno
Susrećem život koji ne volim
U noćašnjim pijancima
Jutarnjim damama noći u pocepanim čarapama
Mučenicima koji se zauvek rastaju na peronima
Bledilo i tugu čitam jutros u ljudskim očima
I vidim, u tu se sliku ne uklapam
Nikome se ne dopadam
Začudjeni mi pogledi probadaju telo
Vlaga iz vazduha oduzima mi dah
Govorim sebi,
broji korake
ubiće te ništavilo
Osmehujem se namrštenima
Pozdravljam nemušte
I Boga pitam
Dokle
Imaš li i ti nebo iznad sebe kad dole ne gledaš
Ili nam čistilište praviš
Ili nadu želiš da udaviš
Dokle
Svi pred tobom isti
A one pitome korbačima biješ
Dokle
Misliš li da ću odustati
samo zato što duša mi pati
Dokle
Svemoćan morao bi znati
Pravedan morao bi poravnati
Puste misli pustim gradom zvone
Brojim korake
Zbrajam milione.
