НАШИ ЈУНАЦИ
Враћали наду,
рађали се између олуја,
живот цели добротом се клели.
Волели су кући да допрате.
Само једном да их видим,
кад би такви могли да се врате,
рекао бих добро их гледајте,
код њих су очи детиње,
сва места су њима светиње.
НЕМИМ ЖИВОТОМ
Када речи заболе, душа терет скрива,
животом заћутиш,
заборавиш да си говорити знао,
мисли лете преко поораних њива,
живот цео у сликама враћаш,
протутњале године шарене,
питаш себе, тихо,
кад ће да се чују оне кантилене?
СОЛУНЦИ
По ранама време познавали,
уздасима кротили тугу,
волели и кад су сањали,
умирали да би постојали.
Са патњама доброту носили,
оставили радост у хиљаде рака,
гледали су у правцу слободе,
не куда их очи, него срца воде.
Нису стигли себе упознати,
разасути, клети и уклети,
подигнутих глава, себи се враћали,
маратонци патњи, патње претрчали.
ШТА КАЖЕ КРАЈ
У оку крај се смеши почетку,
шеретски му добаци,
ти си иза сваког угла,
а ја се не видим,
али можеш ме наћи у сновима,
ако знаш да сањаш?
У КОРПИ ПЕСМА
Кад Срем вином зарумени,
розе обоји свитања круг,
Циганин у таљиге јутро скупио,
на време гледа као дуг.
Што је лепо, њему је далеко,
небом звезде, цветале ко кале,
у корпи песма и комадић хлеба,
године тешке, у црн поглед стале.
© Андреја Ђ. Врањеш
