ДИВАН

– Вратио се са пензионерског крстарења
– пијаца, лекар, кафана.
Само не баш тим редом,
знаш ти мене.
Нисам стиг`о до лекара.
Сутра.
– Чујеш ти мене?
Неко ме и позна, па малко продиваним.
Мој рецепт против самоће и старења.
Овде је постало глуво и немо,
нико нам више не свраћа,
никуда не идемо.

У бабу се претварам – само се крстим.
– Слушаш ли ти мене, стара?
– Слушај ондак.
У свето тројство, све мислим,
да ће ми прсти срасти
Као дете, свету се око себе чудим.

– Јеси ли то ти што плачеш у мени?
Та немој плакати.
– Чујеш ли ти мене?
О, Боже!
Шта оно хтедох да ти велим?
Заборавио!
– Ето, сад си ме начисто збунила.
Излапео сам, скроз.

– Сад ти је ваљда јасно.
Једном ћу да заборавим да се пробудим,
па шта ћеш ондак? Опет да плачеш?

Познате очи се смеше са фотографије.
Дрхтавом руком, са креденца узе рам
и обриса кап сузе рукавом са стакла.
– Сетићу се ја `ди сам оно стао,
а ти ћути, плачи и чекај ме.
Брзо ћу и ја.