www.poezija.rs

GORA DOBRINA

O mojoj majci ovo je saga.
Na Krstovdan, jedne zime,
umrla moja staričica draga.
Često je se setim,
to me razgali i to me teši,
samo su ostale uspomene
i ona na slici kako se smeši.
U ormanu je ost’o, njen suri komplet,
nedovršene popkice plave,
igle za pletenje
i heklica jedna, broj pet.
Ostale još i neke sitnice,
list na kome drhtavim slovima piše,
recept za štrudlu, gransle i salarice.
Ostala i njena  tašna neka,
u njoj je čuvala pare od mleka
I dukat što joj je majka dala,
još kad se udala.
Bile u tašni i slike, jedva stale,
na njima sestre i ja kada smo bile male.

I. . . nepravda je ostala jedna,
uvek je bila nečija ćerka, majka i žena,
ko kuća velika. . .
a samo po drugima  bi čuvena.
Čak i kad se upokojila dušica njena,
pre nego što je svanula zora,
pročulo se onda po selu,
“umrla, Dobrina Gora”.
Nije umela da mazi i tepa,
malo povijena i. . . mnogo lepa.
Volela me a nikad mi sine nije rekla
i sad se sećam lepinja njenih,
na kraju plotne što mi ih pekla.
Još pamtim blago lice njeno
i sećam se kako krhka i mala,
na vrhu stoga dene seno,
u zaprege kako upreže vrance
i razjarene bikove  kroti,
kad’ pokidaju ulare i lance.
Jedna životna doajenka,
kad’ zatreba gorštakinja,
a kad’ treba senka.

Bude me ponekad slike iz mog sela,
otac sa šeširom, majka na pragu
a ispred kuće. . . jela.
Od kad’ umre staričica draga,
niko meni više ne maše sa praga.
Prazan ost’o podrum i opustele štale,
nekada su tu njištali konji,
jagnjile se ovce i telile krave.
Sad’ je ispred kuće odsečena jela,
jorgovan mi fali i muškatla bela.
Odsečen je i naš stari ora’. . .
Nije ovo moja avlija, ni kuća
od kad’ umreše Dobra i Gora.
Nadežda Gajić