ПОКИДАНЕ ВЕЗЕ – Жељко Перовић

#željkoperovićžespПјесма и моја мисао из моје књиге
ВАРОШИНА КОЈЕ ВИШЕ НЕМА

Ово је пјесма из низа мојих младалачких бисера, која је мени посебно драга јер ме подсјећа на оно вријеме и љубав далеку преко двије ријеке! Покидане везе резултати су наглих промјена на које се младост није припремила. Посљедице су примјетне тек када се више ништа не може промијенити. Али вријеме за кајање у тишини је остало и један свијет који се срушио!
Љубав не пролази, она се само на тренутак искраде, али тренутак некад у вјечности залута!

ПОКИДАНЕ ВЕЗЕ

Једна ријека
Два имена носи
А жубори страсно,
Можда и пркоси
Сањару на кеју
Што крије га тама,
Нисам тамо,
А ти си ми сама,
Љубави моја,
Шта ће бити с нама?

Гледам Миљацку,
А протиче Сава,
Лебдим ноћу
Од града до града,
А кад чежњом патим,
Сузом слику љубим,
Мислим она
Узвратити може.

О, погледи сјетни,
Из те тврде ложе
Чамите и блиједи,
Ви будите дане
И зима се
Хладна спрема,
Љубави моја,
Што те овдје нема?

ИЗЛАЗИШ МИ ИЗ РЕБРА -Тамара Драгић

ИЗЛАЗИШ МИ ИЗ РЕБРА

Излазиш ми из ребра
Из сваке поре и пете
Кујем те од чистог сребра
Ниси са ове планете

Излазиш из мојих снова
Из тмине поспане главе
Док пада суза нова
Постајеш дио јаве

Излазиш из таме ума
Прашине давне и меке
Нит стида нити разума
Већ само слутње далеке

Излазиш из тешке боре
Сумњама к’о концем ткан
Са тобом локва је море
А вјечност тек један дан

Настави са читањем “ИЗЛАЗИШ МИ ИЗ РЕБРА -Тамара Драгић”

СЛАДОВИНА – Вера Миливојевић

Вера Миливојевић, Уб

СЛАДОВИНА

Ал мирише
 тамјаника
у дане јесење,
исто, ко кад
 први пут си
 пољубио мене!

Румен шира
виноградом се
развила
те заувек
наша срца
у једно спојила!

Свети Трифун
благослов нам,
 први, дао
и прве зиме
у нашој нас
 црквици венчао!

А, сад, док
гледају ме
твоје снене очи
нека љубав.
сладовину
и ове ноћи точи!

Сладовина,
слад од вина,
рајске чари има
благо срцу
што у том сладу
буди се јутрима!

Тамјаника
наша лоза
стара
ванвременске
осећаје
ствара!

Настави са читањем “СЛАДОВИНА – Вера Миливојевић”

ПОДРХТАВАЊЕ – Dragojla Divjak Topalović


ПОДРХТАВАЊЕ
У ове студене и вечерње сате
подрхтава  рука са чашом вина,
гутљаји моћни мисли би да скрате,
у њима, мили, љубав си једина.

После сваке капље очи се сјаје
ту је твоја чаша, к`о сена ме чека,
моја ће мука лакше да траје
кад ми  додирнеш усташца мека.

Уз чашу сам вина у самотној ноћи
да тихи јецаји душу ми не сломе,
без тебе ми туга не може проћи,
о теби не бих да причам никоме.

И баш зато вино своје чари има,
као топли ветар ка мени те носи,
не могу ти ништа колутови дима,
блисташ, као прамен, још у мојој коси.

Настави са читањем “ПОДРХТАВАЊЕ – Dragojla Divjak Topalović”

ОЧИМА ОД ГРАЛА – Андреја Ђ. Врањеш

ОЧИМА ОД ГРАЛА

Одакле ли смо дошли туге велике,
или су нас  клетвом  дебелом проклели,
или  су крезуба уста од утвара,
хтела гладну судбину да нам удели?.

Каури, Влаји, Раци, како су нас звали,
имали смо душе широке
и  такве  мирне они су прогнали,
без пута, правца и без окуке.

Са лицем бола,  очима од  Грала,
Усправне кичме, ко траву су нас посекли,
нису знали себе се одрекли,
нису знали, мржњом потрајали.

На ветрометини нељудског трајања,
стално смо морали ћутати.
Живети је било тесно. Грдно,
а ми смо хтели сањати.
Настави са читањем “ОЧИМА ОД ГРАЛА – Андреја Ђ. Врањеш”

Čekaću te dragi

Čekaću te, dragi, kad senka preplavi grad

Na uglu ulice u jesenjoj noći strepeću od tvog koraka.

Čekaću te, dragi, dok nebo suze lije

Iza leđa ti meni, tada, nečujno priđi.

 

Evo, već treća jesen kako stojim,

Oblačno nebo puteve mi skriva

Ne da mesecu da prozbori,

Da te dovede da ti kažem da te volim.

 

Čekaću te, dragi, još noći ove,

Da dođeš i šakama prekriješ mi obraze mokre,

Očima tamnim poput senke što prati,

Pogledaj me i sve nevolje u meni skrati  .

 

Čekaću te, dragi, da mi ruke zgreješ,

Usne tople prisloniš na moje,

Da me rukama snažnim odbraniš od svega,

Onog zlog, što oko nas vreba.

 

Čekaću te i kada kiša stane,

Kada sunce izviri sa istoka,

I kada rosa preplavi jesenje grane,

Čekaću ted dok jutro u potpunosti ne svane.

 

U dugom kaputu pokislom od sinoćne kiše,

S licem pognutim i korakom teškim

Ja ću, dragi, otići. Otići iz ovog tmurnog grada,

Kraj tebe moje mesto vise nije.

 

КОСОВСКИ БОЖУРИ

У Божијем царству једно место има,
где но цвета божур најлепши међ свима;
то дивно је цвеће освештано Богом,
с Косова га нигде не мош понет собом.

С божуром остале све светиње твоје,
душмани их руше, оне се не боје;
за мртвим и живим оне сад наричу,
најлепши божури још крај њијех ничу.

Божури што памте стару српску славу,
ал и како брату одрубљују главу;
како се због власти и да буду први,
махнити купају у братовој крви.

Јеца тужни божур сунцу у зеницу,
и са болом пита пусту Раваницу;
о, зашто су силни сви јунаци пали,
Косово су славно потомци издали.

По српском Косову Арнаут се креће,
богомоље руши, гаси српске свеће;
још је само божур косовски остао,
симбол пропадања Србља је постао.

Сред Србије, видим, мртве главе саде,
међ божуре, ко што су и прије… каде;
вилин коњиц опет храмље у опанку,
јадиковка умест` звона на уранку.

Што се клети Срби сложити не знају,
исконске деобе, у понор срљају;
остао тек божур, на Косову вапи,
рана уцрвљала и на њему зјапи.

Посрнуло Србље он болан дозива,
вратите се назад, нека тако бива;
па зар не чујете звона са Дечана,
где је српском крвљу земља освештана.

Из те свете крви и ја сам понико,
мене да пресади неће моћи нико;
на огњишта своја враћајте се Срби,
тамо где ја цветам, брат брата да љуби.

Враћајте се тамо где имасте царство,
Косово је ваше највеће богатство;
Тамо где ја цветам знајте да је ваше,
корена ми душман чупат не могаше.

Из збирке “Без сенки иза љупкости сновиђења”

РУКЕ-Здравка Пап

Како је лепо
Кад руке грле
И срећа пева
И суза стане

Како је лепо
Кад руке грле
И усне љубе
И радост игра

Како је лепо
Кад руке грле
И кад се разумеју
И кад су укрштене
И кад су око врата
И кад су око струка
И никад им није доста

МОЈ ПРИЈАТЕЉ ЛИСКО – Жељко Перовић

#željkoperovićžesp
Пјесма и моја мисао из моје књиге
ВАРОШИНА КОЈЕ ВИШЕ НЕМА

Ову сам пјесма писао са посебном љубави која се осјети у дружењу са кућним љубимцем. То је љубав која срце раскуца седам пута брже од свих других љубави. Са овим стиховима Лиско се наставио играти лисовима књиге као што се играо са опалим жутим јесењим лишћем. Мени као човјеку и писцу ове пјесме тешко је користити било коју другу ријеч осим љубимац. Лиско је рађањем уњео љубав у наш дом, а шеретским погледом изазивао осмијех на лица пролазника! Сваки пут кад читам ову пјесму, у себи оживим сјећање, на пријатеља којег више нема! Сада знам што знао нисам, за љубав моју љубав је умножену враћао.
Ко зна да воли љепоту види у свему око себе!

МОЈ ПРИЈАТЕЉ ЛИСКО

Моје се сунце
Небом покрило,
Велико срце
У сићушно се тијело
Угнијездило.

За једну годину седам година је
ДАО

Враголасто гледа,
Само што не пита
Зашто си сузе
Умјесто мене
Позвао.

За једну годину седам година је
ДАО

Сада знам
Што знао нисам,
За љубав моју,
Љубав је умножену,
Враћао.

За једну годину седам година је
ДАО

И ево, спусти се туга
Да плачем за друга,
А никада доста,
И увијек је мало,
Када би могло,
Лиско.

И ја бих седам година за твоју годину
ДАО!

ПОЕЗИЈА – Жељко Перовић

#željkoperovićžespПјесма и моја мисао из моје књиге
ВАРОШИНА КОЈЕ ВИШЕ НЕМА

Кратак осврт:
Поете бесплатно у сјећање путују, да се стиховима са знаним и незнаним друже, а некад вирну да бол, патњу и страдање ријечима опишу. У овој пјесми наглашавам поновљајучу строфу, то чиним када осјетим да поруку треба додатно истаћи. У понављеној строфи поредим љепоту јесењег лишћа које мијења боју, са ријечима које стиховима мијењају слике. Поезију поредим са женом која се цијели живот љуби и никад не престаје!
Мисао одабрана за ову пјесму:

СЛОВА И РИЈЕЧИ
Слова нису магнети да пажњу привлаче, али јесу складно сложене ријечи које поглед садржајем плијене!

ПОЕЗИЈА

Поезија је свједок и судија строг,
Погледу самку кришом се понуди,
Да жуборном сликом ум разбуди
И чека на ријечи да окрилате.

Једна уз другу и ко зна коју
Стихове словним везом тка,
Као што јесен лишћу мијења боју,
Поезија уснуле буди из сна.

Кроз крвоток милом путује
Да тијело топлину погледа осјети,
У срцу поетско гнијездо свије
И чека на ријечи да окрилате.

Једна уз другу и ко зна коју
Стихове словним везом тка,
Као што јесен лишћу мијења боју,
Поезија уснуле буди из сна.

Римом стихове и строфе украси
Да друштво у пјесми пронађу,
Сузама дешавања покваси
И чека на ријечи да окрилате.

Једна уз другу и ко зна коју
Стихове словним везом тка,
Као што јесен лишћу мијења боју,
Поезија уснуле буди из сна!