Добродошли!
CRNO I BELO
Razgovaraju groždje crno i groždje belo
Tako nam je lepo kad je vrelo
Tad u našim zrnima puno šećera ima
Biće od nas dobrog vina.
Na stolu su pune čaše
Poslužuju vredne snaše
Ona pije crveno a on belo
Od ljubavi i od vina
Gori i jedno i drugo telo.
Dajte vina, nazdravite
Novu ljubav pozdravite
Nek im ljubav burno teče
Kao vino ovo veče.
СВЕ СЕ ИЗМЕНИЛО И УПРОПАСТИЛО
Лепше је некад било доба
постојала је моба
једни другима ливаде косили
једни другима на њиви ужину и воде носили.
Комшилук се гледао као ближњи свој
на посело сваке ноћи се скупи као пчела рој
и тако једни код других сваке ноћи
с љубављу чекају кад ће следеће вече доћи
да се друже и по коју прозборе
док цвеће краси прозоре.
Деца била стопут сретнија него сад што су
данашња деца у школи оружје носу
комшија с комшијом кад се на пут сретне
гледа какво ће зло да му наметне.
Све је се изменило и упропастило
ничег више није као што је некад било
сад само рад и спавање
нема се времена за јело камоли за уживање.
Настави са читањем “СВЕ СЕ ИЗМЕНИЛО И УПРОПАСТИЛО – Сеад Вејсиловић”
#željkoperovićžesp
Пјесма и моја мисао из моје књиге
ВАРОШИНА КОЈЕ ВИШЕ НЕМА
Када истина залута у лавиринту лажних оправдања излазна се врата сама отворају, а љубав као ватра без жара почиње се гасити. Стиховима сам дотакао сњежну идилу, љубав као издају и пиће као снагу за непромишљену одлуку. У пјесми је и дилема између двије непријатности, бити истрајан у пијаном суноврату, или главу у страну окренути и стварност неистином прихватити. За крај мисао као порука!
Истина је бодљикава купина, неком слатка, а некоме болна!
М Е Ћ А В А
Корачам по леду истине твоје,
Око мене руља, повици, пароле,
Ми нећемо даље овдје нам је боље
Макар пили чаја из ледене шоље.
Кочијашу, за ме упрегни саоне,
Кад коњи појуре, нек прапорци зазвоне,
Возит ћеш ме тамо, амо снијег се топи,
Ја ти нудим пиће, ако желиш попи’.
Ајд’ сад крени, попусти дизгине,
Нек пројуре брда и долине,
Шибни, тјерај, ово је судњи час,
Облак небом клизи, стиче прије нас.
Крш се зачу, помјери се стијена,
Све црвено, бијело више нема,
Нек и даље пију чај из шоље,
Свима њима биће тако боље!
Светосавски песнички маратон, 31. по реду који је одржан у Параћинском Културном окупио је више од 60 љубитеља писане речи из свих крајева Србије. Овај маратон традиционално организује КК „Мирко Бањевић“ у сарадњи са Културним центром Параћин. У програму су наступили и чланови Удружења песника Србије – ПоезијаСРБ из Крушевца и то: Милосав Ђукић Ђука, Првослав Пендић Пенда, Љиљана Тамбурић, Бранко Ћировић Ћиро и Мирослав Кркић. Учествовали су песници из Београда, Крушевца,Лознице, Смедеревске Паланке, Ћуприје, Ћићевца, Трстеника, Прокупља, Соко Бање, Крагујевца….
На књижевном конкурсу се додељују следеће награде рекао је Зоран Павловић, председник КК „Мирко Бањевић“: Додељујемо награде Венедикт Цреповић – за духовну поезију, затим „Мирко Бањевић“ – за световну поезију и Светосавско одличје за чланове књижевног клуба Мирко Бањевић. Ова манифестација је веома значајна, пре свега за наш клуб, а надам се да одређене структуре града препознају да је ово велики значај за наш град.
Две главне, у истом рангу, однеле су песникиње из Београда које су наступиле као чланице Књижевног клуба „21“ из Смедеревске Паланке. Одличје „Венедикт Цреповић“ освојила је Јелена Хаџи Видановић, док је награда „Мирко Бањевић“ припала Катарини Ковачевић.
За награду „Светосавско одличје“ имали су право да се такмиче само домаћини, односно чланови параћинског КК „Мирко Бањевић“. Ова награда је отишла у руке Дејану Станисављевићу. Најмлађи учесник била је Леда Миловановић, која је за труд награђена похвалом, док је друга похвала припала Владиславу Перићу.
Пјесма и моја мисао из моје књиге
ВАРОШИНА КОЈЕ ВИШЕ НЕМА
Ову сам пјесму написао док сам младовао. Љубав се понекад поигра са нама, као ненадан вјетар што цвјетак од стабљике отргне и однесе на другу страну ливаде. Ја сам свој цвјетак у стиховима сачувао, а када пожелим љепотом душу да обрадујем, кренем у супротном правцу на тренутак жезло дотакнем! Грешку као младалачку казну у старости носим и снагу са мислима на жезло у тишини трошим. И данас након толико година, полагано идем у супротном правцу!
Непромишљна одлука увијек је грешка другом од користи!
ЖЕЗЛО
Полагано корачам у супротном правцу,
Начиним покрет исто кô да хоћу
Подићи жезло што оста од тебе,
Ал идем даље и бројим учињене грешке.
Трагови су моји у повијеној трави остали
По цвијећу се мирисном и драгом расули,
А кад кише падну и јесен озлати,
Разбијених груди овдје ћу чекати.
Не могу те наћи, а можда је и боље
Сачувати слике стихом написане,
Осјећај је љепши када нико не зна
Ком припаде и без жезла чедна!
Део одбегле ноћи
тумара по раскршћу
и завуче се под стреју
да зачикава ветар,
да га не може пронаћи
у ципели пуној воде,
како са аветима хода
по олуцима среће.
Не крвари,
истећи ће и последња
кап среће и нећеш моћи
да зачикаваш никог,
осим себе.
Ти ниси олук,
ни кућа,
ни срећа!
ODUZIMAŠ MI DAH
Sretosmo se, kasno, u smiraju dana,
horizont je, crven, ko sok višnjin, bio
ja sam bila srna, uplašena, sama,
a ti, o ljubavi, pedhodnoj si snio…
U grudima beše uvuko se strah,
no iskra što bljesnu, oduze nam dah.
Oko nas se, tada, svetla magla stvori
i nestaše ljudi, građevine, zvuci…
Svemir, iznad nas se, ko bezdan otvori,
povuče nas gore, sa rukom u ruci…
Čudnim akvarelom oboji se mrak,
u srcima, nežnost, oduze nam dah!
Pričasmo bez glasa, gledasmo se dugo,
nemerljivo beše provedeno vreme,
nestade bez traga ona prošlost s tugom,
razlista u nama novo srećno seme…
Život bi kantata, što je stvori Bah
sa ljubavlju koja oduzima dah.
Navikosmo tako, zaneseni, mladi,
ispijati nektar iz zvezdanih čaša…
Dan za danom prođe pa nam se osladi
i ne beše ljubavi kao što je naša…
Po kosi nam sada pao srebrn prah,
a ti mi i dalje oduzimaš dah.
Ljiljana Tamburić
#željkoperovićžesp
Пјесма и моја мисао из моје књиге
ВАРОШИНА КОЈЕ ВИШЕ НЕМА
Стихове сам жалом писао који се и након низа година није из тијела разлио. Бол се у црвеном срцу скупи и кроз тијело венама расточи, иначе би срце од туге и бола престало куцати. Сјећања на љубав које висе нема тијело ми оснажи да кренем даље и ради себе и ради драге успомене! Зато је улога пјесника, да буде иза времена, са временом и испред времена, да словима све биљежи, а написане пјесме са читаоцима подијели! Човјек се учи и научи и да воли и да губи!
Једино смрт не зна за обавезе, ни за такмичења!
ЖАЛ
Човјек се учи и научи
И да воли,
И да губи.
Када срце воли,
Лажу
Да их боли.
Али када губи,
Срце
Тада окрилати.
Распечати сузу
Згужвану
У шаци.
Изњедри и свине,
Облацима у нарјуче
Се врати!
ПИСМО НАЈДРАЖОЈ
Принцезо драга, Сунце наших дана,
Изаткана си од нежности, снова.
Смисао дајеш бесмислу, изнова.
Мисао Ти си, моја, богомдана.
Охола, груба, стрепња тишти мене.
Несреће страшне прилазе све ближе.
Анђели пакла, осећам, нас траже.
Јадиковке, гњила, рајско погане.
Дражесним смешком, Ти све лоше бришеш.
Радост је судба нама подарила.
Анђеле мили, на срећу миришеш.
Животу моме, сврху Ти си дала.
Обожавам Те, срцем, у ком битишеш.
Јаву ми красиш, ружо моја бела.
Настави са читањем “ПИСМО НАЈДРАЖОЈ – Ненад Весић”
