У Божијем царству једно место има,
где но цвета божур најлепши међ свима;
то дивно је цвеће освештано Богом,
с Косова га нигде не мош понет собом.
С божуром остале све светиње твоје,
душмани их руше, оне се не боје;
за мртвим и живим оне сад наричу,
најлепши божури још крај њијех ничу.
Божури што памте стару српску славу,
ал и како брату одрубљују главу;
како се због власти и да буду први,
махнити купају у братовој крви.
Јеца тужни божур сунцу у зеницу,
и са болом пита пусту Раваницу;
о, зашто су силни сви јунаци пали,
Косово су славно потомци издали.
По српском Косову Арнаут се креће,
богомоље руши, гаси српске свеће;
још је само божур косовски остао,
симбол пропадања Србља је постао.
Сред Србије, видим, мртве главе саде,
међ божуре, ко што су и прије… каде;
вилин коњиц опет храмље у опанку,
јадиковка умест` звона на уранку.
Што се клети Срби сложити не знају,
исконске деобе, у понор срљају;
остао тек божур, на Косову вапи,
рана уцрвљала и на њему зјапи.
Посрнуло Србље он болан дозива,
вратите се назад, нека тако бива;
па зар не чујете звона са Дечана,
где је српском крвљу земља освештана.
Из те свете крви и ја сам понико,
мене да пресади неће моћи нико;
на огњишта своја враћајте се Срби,
тамо где ја цветам, брат брата да љуби.
Враћајте се тамо где имасте царство,
Косово је ваше највеће богатство;
Тамо где ја цветам знајте да је ваше,
корена ми душман чупат не могаше.
Из збирке “Без сенки иза љупкости сновиђења”
