Јелени што Аном је зваше- Веселин Мандарин

Screenshot

Та усна што отпише коров и мраз
по минусу љубише без да љубити зна.
Те љубави велике што код Андрића сам срео
погледаше и у моје стазе да виде ми место.
Дочекаше их око једно, једно око
што дубоко је у тами.
Друго спава и по дану сикће.
Зар је свеједно ово друго или није?
Друго око спава под јабланом
док своје тражи по пустињи
ноћ и поново ноћ ми клизи низ пете
убраће бојим се и ово прво ми дете.
Зашто сам уснио песму сваку?
Песму сам уснио танку,
танак као лист папира
Андрић нема мира.
Низ Божије стопе и стотину залуда
залуд да је свака ћутка што сам снио.
На крају ћу подлећи подливима
што низ песме часте грехе.
Шта је у тами?
Помоћ мудро на уснама стави
клони’ те се љубави грешне
нека крв ме твоја памти
и по теби ће песак излити.

Веселин Мандарин

СЛИКАРСТВО ОДЊИХАНЕ ЛАКОЋЕ – Андреја Đ. Врањеш

СЛИКАРСТВО ОДЊИХАНЕ ЛАКОЋЕ

Не сећам се, био сам у школу пошао, отац ме је повео на отварање изложбе Томислава Томе ПЕРАИЗИЋА, СЛКАРА ИЗ ЗЕНИЦЕ, ЉУБЉАНСКОГ СТУДЕНТА КОЈИ ЈЕ АКАДЕМСКУ КАРИЈЕРУ започео правећи огромне слике железарских погона и ливаца који су му позирали а да нису ни знали, он нема ни једну властиту слику која није била безпристрасно испитана до неког само њему знаног суда вредности, пре него је угледала светлост. СЛИКАР из краја овим занатом познатих из Перазића дола, на први поглед сликао је лагане слике, изразите, биле су блиске соц, реализму. њему надмоћне он их je бранио , да би се необични маестро смионо супротставио и великом Рафаелу, сигурно је,  да су били савременици.

Настави са читањем “СЛИКАРСТВО ОДЊИХАНЕ ЛАКОЋЕ – Андреја Đ. Врањеш”

DRAGA

Na proplanku tužne noći duge
cvrkut ptica najavljuje zoru
čovek stoji skamenjen od tuge
duša mu je davno na umoru

Brzo prođe tri godine dana
pa i više možda danak koji
još na duši ne zaceli rana
od kada se draga upokoji

Grob obasja svetlost lelujava
zračak sunca hladnu humku greje
sav proplanak likom obasjava
slika drage što se nemo smeje

Tužni čovek na kolena pade
u ruci mu buket belih ruža
nema cveće on kome da dade
zalud ruke sad nad humkom pruža

Pritise ga mrsko teško breme
tužne dane prestade da broji
samo čeka da iskaplje vreme
da se s dragom srećan upokoji.

autor

Jovica N. Đorđević
20.04.2024g.

НИШТА БЕЗ  ВИНА – Милосав Ђукић Ђука

НИШТА БЕЗ  ВИНА

Не може без вина, кад се родиш,
кад светом ходиш
и кад Богу на истину пођеш.

Вино је пасош, оно је виза
кад путујеш к′ мени
или до Париза.

Ништа без вина,
лагано ти душу греје
и тужне људе увек насмеје.
Настави са читањем “НИШТА БЕЗ  ВИНА – Милосав Ђукић Ђука”

Тачно је- Веселин Мандарин

Screenshot

Тачно је да журим
и таласе квасим,
журим без журбе у џепу,
још један у низу луталица,
што чезне да се смрти преда.
Не познајем лажи и лажове,
огледало под покривачем кријем,
још једна у низу кукавица,
што стрепи да истину угледа.
Љубав да не пробудим,
смрт да не препознам,
кукавица рода свога.
Осветли ме оче,
па кад син се спусти,
земља да се сија.
Нека мртвак знаде свако слово,
које жив сам просро
и умро усран,
без правде по страни.
Нека чује да и даље срање влада,
гладни чезну за уздахом
и пресек им је хладан.
Усрано срање и даље сере,
просраће, бројим се младе.
Тачно је да журим,
младост да прерастем,
па кад сумрак сване,
лажи да упознам.

Веселин Мандарин

Промоције књига: Љубица Жикић – ДНЕВНИК ЈЕДНОГ ОДРАСТАЊА

ВИДАРИЦЕ

Наше дјевојке носе имена по цвијећу
Па смо их дозивали са чука и кота
Да нас видају видарице младе:
Невеном, да нам снага не свене;
Љубицом, да нас љубав не заборави;
Смиљем и босиљем
И другим чудотворним биљем. Настави са читањем “Промоције књига: Љубица Жикић – ДНЕВНИК ЈЕДНОГ ОДРАСТАЊА”

Убише ме мај- Веселин Мандарин

Screenshot

Сплео сам јој црне косе
по ноћи и гледао месец
како пева своје боли
кроз прозор завлачи снове
и моли да се одоре сломе.

Не познах једне очи
зелене и росне
што дечачке снове
поруши низ мај.

Мора да је младост крива
што покоси сваки сат на зиду
па у машти угледам ока твоја два
моја ока два
што убише ми мај.

Веселим Мандарин

Чезнем за сазнањем- Веселин Мандарин

Screenshot

Чезнем за сазнањем
да ли краће траје живот или смрт
док стрепим у јарак да забацим главу
па низ ветар питања бацам
као болест док по телу хара.

Упитам сваки део прашине
да ли се вреди од ваздуха скрити
па ме песак под ребрима буди
нит је веран нит се трава роси.

да га казниш и под своје узмеш
оплакаће и тебе киша
па ћеш мокар да се сладиш.

Screenshot

ОГРЛИЦA СТИХОВA – Латинка Ђорђевић & Једно дружење које непрекидно траје – Љубодраг Обрадовић

Једно дружење које непрекидно траје – Љубодраг Обрадовић

Латинку Ђорђевић сам први пут упознао 20. 1. 2006. године, када је на сајту www.poezijascg.com објавила своју прву песму РУМЕНИ КОЛАЧ  и тако почев од тог дана постала наш члан и сарадник ПоезијеСРБ. И та сарадња траје до данас!

МАЈСКО ВЕЧЕ – Латинка Ђорђрвић  – Прочитано: 482
Постављено – 22. Јануар 2006. г. @ 19:53:56 ЦЕТ
https://www.poezijascg.com/PHP-Nuke/modules.php?name=News&file=article&sid=112

МАЈСКО  ВЕЧЕ

Боја пенушавог мора,
рузмарина и црвеног вина,
ватра у мени.
На  песку,
ношени шумом таласа,
занесени.

Срце стрепи
од обиља живота
и душа трепери.
Трен је, да је поклоним.
сад или никада,
најдражи,
теби.

© Латинка Ђорђевић 2006

  Настави са читањем “ОГРЛИЦA СТИХОВA – Латинка Ђорђевић & Једно дружење које непрекидно траје – Љубодраг Обрадовић”

Трагови

Превише горд да ишта схватим,
Ја носим своје тесно одело,
И причам свима, свима се хвалим,
Како сам насликао ремек дело.

Вукао кичицом лево и десно,
Како бих спојио боје на платну,
Да створим најлепшу слику на свету.
Додавао црну, понекад златну,

И причам смело, причам све брже,
Описујем сенке и ситне детаље,
Публику држим у заносу своме,
Део свог ега преносим даље.

А да ли је слика заиста лепа,
Да л’ ишта од овог на платну стоји,
Није ни битно, то није суштина,
Све док реч моја по публици боји.

И кад сви оду, распрши се слика,
Нема ни платна ни шарених боја,
Остаје пејзаж од празних речи,
Замукли звуци и душа моја.

Да ли речима осликана слика,
На лажном платну и без папира,
Може да траје као мелодија,
У звуку ветра вечно што свира.

Да ли се може та крхка слика,
Са трагом у стени поредити,
И шта ће од тога да чува тајну,
Да ће ме сутра и занавек бити.

Без жудње да данас прикажем себе,
Као сликара великог ега,
Бирам да траг оставим за своје,
Да се са тиме ослободим стега.

Да будући моји кроз поколења,
Носећи крст мој и моје бреме,
Поносно упиру прстом у мене,
Да вечно будем путник кроз време.