ТРАЖИЛА САМ ТЕ-Здравка Пап

Тражила сам те
и изгубила себе
нисам нашла,
ни тебе ни мене.

Још увек те тражим,
и морам те наћи,
кад си одлазио
однео си и мене.

Кад те нађем,
пронаћи ћу и себе.

ERUDITO

Šta ima poslednji rob svojih misli
još da uradi?
Pognute glave osluškuje žubor jutrenja,
omamljen, zureć u plamen velike vatre…
Eoni snevanja nižu se pred njegovim očima;
želi dostići rub tamne pučine
u jutarnjoj maglini oklevajućih misli.

Vetar je u krilu vetrenjače,
i melje… melje, al gde je spram sebe sama?
Iščiliće li išta iz meljave njegove strpljive?
U usijanim malinama vidi… čuje
misli iz svemisli:
Svaka beseda, svaka misao njegova
jestiva će jednom biti…

Vatra umire lagano u prozuklom zabranu.
Tinjanje:
Čeka dok poslednja žeravica život ne izgubi.
Čaprkanje:
Koliko puta staja na ivici, al opet traži…
Levo bunili, desno ludilo,
napred misli iz svemisli… Zamisli!

Limes, ili bimes?
Plus, ili minus… Sekans? Kosekans?
U prapočetku sve se začelo:
Trajanje, Setva, Žetva!
Veliki prasak donese pentagrame:
Prokletstvo, um se umom hrani!
Čežnja praskozorja natera ga napred
u lenju paru vlažne zemlje
gde traži što postići ne može,
postiže što ne traži.
Iz njegovog srca izvori senka sopstvene čežnje:
– Voleti, o samo voleti! – Ovešana doziva senka…

Koliko trajanja izvan stvarnosti,
koliko borbe oko nemogućeg?
Koliko senki iza ljupkosti snoviđenja?
Iscedi poslednju kap radosti
da od nje načini vino patnje svoje.
Njegovo srce, divlja tica,
nađe nebo svoje u dubokim očima;
njegove pesme potonuše
u dubine njihove…
Dok rog trubi lagano iz tame
želi zagristi crvljivu zemlju groblja,
čekajući da ga gađenje na sebe samog
ne izbuši k`o nabreklu zvezdu.
Šta ima poslednji rob
svojih misli još da uradi?

© Branko Mijatovic 2024.

VREME ČUDA-Dragan Milošević

VREME ČUDA

(tramvaj dvojka)

 

 

„Otvori oči, otvori oči, otvori oči…“ bubnja mi u glavi a taj glas da otvorim oči mi je nepoznat.

Otvorih oči i nešto me preseče. Ne znam gde sam. Šta je ovo, šta se dešava. Otkud ja u tramvaju?

Gledam oko sebe, sve nepoznata lica. Pitam se po ko zna koji put  šta ću ja ovde? Kuda sam krenuo? Gde treba da izađem iz tramvaja?

Pored mene stoji jedna gospođa te je ja upitah: „Oprostite , koji je ovo tramvaj ? Ušao sam na brzinu i  ne pogledah koji je.“

Pogleda me malo začuđena i reče: „Dvojka.“

Šta ću ja u dvojci? I dalje mi ništa nije jasno. Jednostavno ne znam ni gde da izađem. Ne znam ni koliko je sati. Pogledah prema ulaznim vratima, kod vozača gde stoji displej i videh da je 19:54 . Na displeju koji pokazuje broj linije i vreme, stoje i dva slova SP?!

Ništa ne mogu sada da uradim. Ostaje mi da se vozim i dalje. valjda ću se setiti kuda sam pošao i gde treba da izađem.

Da skratim vreme počeh da zagledam ostale putnike. Tramvaj pun. Ima tu žena, dece, ljudi, starih, mladih , svakojakih. Na usputnim stanicama neki ulaze a neki izlaze. Čudno je to što videh da više starijih izlazi a samo deca ulaze. Osvrnuh se oko mene, malo dece a toliko ih uđe u tramvaj?! Neka deca žele da izađu ali matori se isprečili  i ne daju im.  Kada starima popusti pažnja po neko dete izađe kroz vrata.

Ma šta je sa mnom? Da li ja to spavam? Možda sanjam? Onaj glas što me je terao da otvorim oči, možda je samo san? Možda i dalje spavam i sanjam. Čudan san. Sve mi deluje stvarno ali i sve je nekako neobično.

Jedna mlada lepa žena se naslonila na mene. Tu su i dve devojčice i jedan dečak. Ne mogu da se drže za držače uhvatiše se za moj kaput. Veselo su galamili i ućutaše kada dečak šmugnu kroz vrata na jedno stanici.

Ona mlada žena se odvojila od mene još ranije. Posle nje počeše da se guraju uz mene neke druge žene. Šta im je? Zašto me ne ostave na miru? Zbog njih ne mogu da se saberem i setim gde treba da izađem.

Već mi je previše ove vožnje. Pogledah na sat ali tamo je i dalje pisalo linija br. 2  vreme 19:54 SP. E nazdravlje ni sat im ne radi. Ko da košta sto dukata da se nešto održava, popravi. Pogledah na displej koji stoji iznad mene. Na njemu videh da piše linija br. 2 vreme 20;25 BG.

Pa da, to je verovatno pravo vreme. Napolju je sve mračnije i mračnije. Valjda zbog mraka , ljudi postaju nekako sve više tmurni, ćutljivi. Sve su tiši.

Na kraju tramvaja ugledah još jedan displej. na kome je pisalo linija br. 2 vreme 20:– _ _ Eto tako je kod nas, od tri sata samo jedan radi. Tako je u svemu. Od tri stvari samo je jedna dobra, ostale ne valjaju. Šta da se radi. Takav smo narod valjda?

Znam samo jedno. Sve je neobično oko mene. Kao da spavam. Čudno je vreme, čudni su ljudi. Napolju je mrak a sve mračnije je i u tramvaju. Svetla jedva čkilje. Što je  još čudnije još uvek ne znam zašto sam u ovom tramvaju. Verovatno ću se setiti kada budem izlazio na nekoj stanici.

SLAP

Kad utihne slap voljene mi reke
dok tužna u bolu nemo ponire
sećanje na davne godine neke
polako nestaje tiho umire

Pogled mi preči bezumno granje
zalud me sećanje ka selu nosi
na srećnu mladost, naše Poljanje
gde trčasmo poljem srećni i bosi

Htedoh da pokidam rukama golim
da satrem bezbožno bezumno seme
da zagrlim slap reke koju volim
da vratim davno izgubljeno vteme

Al` klonu nejaka slabašna ruka
zalud mi htenje svo nebo raspori
nemoćna duša bolno zajauka
uzalud behu svi moji napori.

autor
Jovica N. Đorđević
27.04.2024g.

М И С Л И С В Е Т Л О С Т И

Певам и бледим,

губим траг својих мисли.

Музика сам и пламен ваздуха,

тела препуног Сунца у модрој ноћи неба.

Пас сам који почива на језицима

златних мисли из свемисли,

које моје речи претварају

у звездану прашину,

планине у постеље снега,

срне у брилијантске трепавице.

Пишем блед, узак као зрак,

Месечев сам рапир што зури

кроз готске прозоре у свеце

што кроз дим воштаница храмом ходе.

Пишем и пијем предисконске мисли светлости.

Аутор: Бранко Мијатовић
Из збирке ” СНОВИЂЕЊА” 1987.год.

Беше то у време када је постојало нешто што се називало цензура, када се штампало десетак књига годишње у целој држави~Време када смо имали своје узоре међу домаћим и светским великанима поезије, када већ после прве збирке песама нисмо били “бољи” од њих, већ смо и даље учили, учили…

ZAŠTO

Od rođenja razmišljao zašto
stvori me Gospod kad moram mreti;
od detinjstva neprestano mašt`o
što ne volim ne moram ni hteti.

Želeh spoznati zašto se rađam,
jer znam da to nikad nisam hteo;
želeh spoznati što umiremo,
zašto bol i zašto sveo, beo?

Zašto nas Bože toliko ima,
kada na kraju baš svi smo sami;
dade nam sunca, dade nam vida,
al celi život prođe u tami.

Nije mi žao, nije moj Bože,
što dođe vreme i meni mreti;
al mi je žao svemoćni Tvorče:
Ne shvatih šta je taj život kleti.

Ako je život tek iskušenje,
za nešto spremaš me mili Bože;
pa celi život ja glavom o zid,
udri silnije Tvoj rob još može.

Al ako biću samo so zemlji,
ako ni groba znat mi se neće;
vodi me, vapim, iz ljudskog smrada,
ne trebam vence, ne trebam sveće.

© Branko Mijatovic 2024.

JECAJ VIOLINO

(sonet 346.)

Svirao sam i ja druže, u kafani uživao,
dok si na me pare bac`o nisam znao tvoje boli;
kad si zadnju paru dav`o, ne znah da si tugovao,
ne znah mlađan šta su boli kad se ljubi, kad se voli.

Svirao sam nesrećnima i pare im uzimao,
gledao sam tužne ljude, šake srčom isečene;
oprosti mi prijatelju, šta je tuga nisam znao,
sad ja zadnju paru dajem zbog izdaje jedne žene.

Daj sviraj mi jednu noćas pesmu što u srce dira,
evo zadnje pare dajem, da produbim srcu rane;
život minu, ostari se, al ne nađoh srcu mira,

violina neka jeca, otići ću kad osvane.
Otići ću u nebesa, tamo gde se duše vole,
jecaj, jecaj, violino, zemaljski me dani bole.

© Branko Mijatovic 2024.

IN MEMORIAM – Anta A. Džamić

IN MEMORIAM – Anta A. Džamić


Од Гвоздена Ђолића из Александровца, јуче у среду 24. априла 2024. године у 19:13 часова сам добио поруку следеће садржине:
“Umro je Anta A. Džamić iz Aleksandrovca Župskog. Bio je potomak stare trgovačke familije. Bavio se i on trgovinom. Vlasnik je porodične trgovine “DŽAMIĆ”. U društvenom životu Župe bio je veoma aktivan. Bavio se poezijom. Iza njega je ostalo oko hiljadu pesama. Bio je saradnik Udruženja pesnika Srb iz Kruševca. Aktivan je bio u Udruženju potomaka Solunskih ratnika. Neka mu je večna slava i hvala!” Gvozden Djolić


Анта А. Џамић је био члан Удружења песника Србије ПоезијаСРБ са седиштем у Крушевцу  и активно је учествовао у бројним програмама удружења: “Код Чолкине старе Куће”, “Пет песника и Ви”, “Сајам књига и издаваштва у Крушевцу”, “Промоцијама часописа ПоезијаСРБ” и “промоцијама своје две књиге поезије у Музеју вина и виноградарства у Александровцу”.
У музеју винарства и виноградарства у Александровцу одржана је 8. 7.2019. године промоција стваралаштва Анте А. Џамића. Представљене су две књиге поезије и то “ИСПУЊЕНО ОБЕЋАЊЕ” и “У СЛАВУ ВИНА”, обе у издању Удружења песника Србије – ПоезијаСРБ са седиштем у Крушевцу. У име издавача књиге на промоцији су говорили Љубодраг Обрадовић, Драгојло Јовић и Вељко Стамболија. Наравно, о Антиној поезији су говорили и културни посленици из Алексндровца, као и чланови КУД-а ГРОЗД из Александровца, директорка музеја винарства и виноградарства Нела Ђурић, Гвозден Ђолић –
бард Александровачке културе, Миодраг Шароњић Шарга – председник УО ГРОЗД, као и сам аутор. Промоцију су музиком оплеменили ансамбл Душана Дуце Пејчића и вокална солисткиња Рада Бајић.



АНТА А. ЏАМИЋ – БИОГРАФИЈА и неколико песама

Рођен 21.01.1948. године од оца Александра и мајке Радмиле. Завршио Трговачку школу у Крушевцу а затим за аранжера у Новом Саду. Са супругом Маријом има сина Драгана који се оженио Иваном и од њих има унука Вељка и унуку Ана Марију.

 

ГОДИНЕ ПРОЛАЗЕ

 

Већ је прошла година
а пос`о нам оста,
није прошла једна,
прошло их је доста.

Сваки живот носи
носи неко бреме,
ал` најбрже прође,
изгубљено време.

Свако мора ипак,
и време да схвати,
чак и један минут,
неће да се врати.

Путујемо брзо,
баш је и то страва,
живот тече даље,
а сат откуцава.

Наука нам граби,
баш су доста смислили,
сат за изгубљено,
још нису измислили.

Не дозволи сада,
да ти време прође,
да те старост пита,
где ти младост прође.

© Анта А. Џамић

ПУТНИК

Добро дош’о путниче
Жупу да посетиш
после прве чашице
маштом ћеш да летиш.

Заборави проблеме,
да ти буде фино
а ти одмах пробај
добро жупско вино.

После жупског вина
прорадиће машта
пробудићеш жеље
и моћи ћеш свашта.

Неко воли песму,
неко воли шалу,
ал’ сви воле чашицу
велику ил’ малу.

Неко воли алкохол,
а неко сокиће,
неко хвали воду
к’о најлепше пиће.

А у Жупи верујте
имате све скупа
а за то се брине
ваша Вино-Жупа.

© Анта А Џамић

ПРОЛАЗИ ЖИВОТ

Зашто боли, зашто туга,
кад путујем сад?
Неко каже баш је матор
други кажу млад.

Болест ето зла ми дође
па ми не да мира
у биртији овој овде
фајронт ми се свира.

Ужив’о сам у животу
баш у сваком делу,
волео сам и љубио
ужив’о у јелу.

Волео сам много децу
ту будућу наду,
уживао сам у друштву ето
и у тешком раду.

Живот беше дивна игра
чигра се окреће
једног дана када сване
мене бити неће.

© Анта А Џамић

  Настави са читањем “IN MEMORIAM – Anta A. Džamić”

ТАКО ЈЕ БЕСЕДИО НИКОЛАЈ – Душан Комазец

Теби, што водом ходиш и „беседиш на гори”,
што расплињујеш вапај и тугу неутешну
нудим дах покајања, а ти мој страх сагори.
Духа Светог усели у ову душу грешну!

Одаје блудне душе још нису проветрене,
а ти стрпљиво чекаш да моје нечистоте
плам покајања згори, да све бездушне сене
сенка прекрили твоја. Да се не „ оваплоте”.

Орадостићу постом молитву покајника
да ми Причешће Свето не буде на суд клети.
Нека ми вера буде као у разбојника.
Он је Истину знао? На крст сте разапети!

Господе, молим ти се, растерај облак сиви!
Даруј ми бедем вере да ме одбрани вазда
од оних који суде, што мисле да су живи,
јер „губим” себе, каквим овај зли свет ме сазда!

Нису све реке пловне, па када скренем с пута
навести сваки „немир” муњом и громовима.
Вирови силни маме душу што би да лута.
Нека те уместо мене у њој све више има!

Благослови Господе непријатеље моје!
Проказаше ми стазе којима не смем ићи.
У мору сладострашћа где се бездушја роје
истина си, без које до циља нећу стићи.

Господе, зашто сузом оросе нам се лица
када у поноћ, поље, озаре нежни свици?
Зар је Србији мајци нестало воштаница?
Свака њива је гробље, још руде споменици!

Похрлили смо к’ „свету”, ка океану хорди,
а наша душа ћилим, згазише је без срама.
Боже, спаси од зала, греха и мисли горди’
да опет путујемо Небеским кочијама!

У ИСТОЈ ЖЕЉИ -Здравка Пап

Станујеш у мени
И чекаш да се сетим
И избришеш све успомене

Пратиш све догађаје
И затвараш видик пред очима
У коме се кријеш од истине

И правиш се да не видиш
Да је све постало варка
И да је све постало навика

И нећеш да признаш
Да смо се заиграли
И постали странци
У истој жељи!