Odrasli Lela Stojanović

ODRASLI   Gledam odrasle, pa im se čudim, od njih mogu samo da poludim.   Vremena nemaju, brige ih more, bolesti stežu, sve im je gore.   Stalno se žure, svuda u trku, najlepši trenutak, pretvore u muku.   Zimu ne vole a ni leto, proleće, jesen, smeta im sve to.   Svadljivi često, smeju … Настави са читањем “Odrasli Lela Stojanović”

ODRASLI

 

Gledam odrasle, pa im se čudim,

od njih mogu samo da poludim.

 

Vremena nemaju, brige ih more,

bolesti stežu, sve im je gore.

 

Stalno se žure, svuda u trku,

najlepši trenutak, pretvore u muku.

 

Zimu ne vole a ni leto,

proleće, jesen, smeta im sve to.

 

Svadljivi često, smeju se malo,

do čega li im je samo stalo.

 

To što nas čuvaju, opterećenje,

već godinama traže bolje rešenje.

 

Dijagnoza njihova sasvim je jasna,

oblačna, kišna, ko alarm glasna.

 

Ustajte deco celoga sveta,

pomozimo odraslima još ovog leta.

Kad bi bilo Lela Stojanović

Bila jednom jedna jela, vrlo vitka al’ debela.   Bio jednom jedan slon, kao miš je mali on.   Bilo jednom jedno prase, vrlo čisto i kupa se.   Bila jednom jedna reka bela kao čaša mleka.   Bio jednom jedan dan, uvek crn kao gavran.   Bila jednom jedna mačka, nema više tu je … Настави са читањем “Kad bi bilo Lela Stojanović”

Bila jednom jedna jela,

vrlo vitka al’ debela.

 

Bio jednom jedan slon,

kao miš je mali on.

 

Bilo jednom jedno prase,

vrlo čisto i kupa se.

 

Bila jednom jedna reka

bela kao čaša mleka.

 

Bio jednom jedan dan,

uvek crn kao gavran.

 

Bila jednom jedna mačka,

nema više tu je tačka.

Poete Arsenije Lalatović

Poete Poete su kao vrbe ive Tiho pate, još tužnije žive… Sudbina je pjesnička golema… Šta bi bilo da poezije nema? Poete su vjesnici nadanja… Protkani od patnji i stradanja… Ko pisao u životu nije Taj i ne zna pisat kako li je… Poete su melem duše jadne… Naše duše i žedne su i gladne… … Настави са читањем “Poete Arsenije Lalatović”

Poete

Poete su kao vrbe ive
Tiho pate, još tužnije žive…

Sudbina je pjesnička golema…
Šta bi bilo da poezije nema?

Poete su vjesnici nadanja…
Protkani od patnji i stradanja…

Ko pisao u životu nije
Taj i ne zna pisat kako li je…

Poete su melem duše jadne…
Naše duše i žedne su i gladne…

Ko ne piše, srećnije i živi
Niti usud, nit sudbinu krivi…

Poete su neobična bića…
Ponaosob za sebe su priča

Blago onom ko tinja i gori
Sa njim narod zauvijek zbori…

Dok pišete, ulivajte vjeru
Sestre moje i braćo po peru…

Dok pišemo mi i postojimo
Sanjajući život i živimo…

Poete su kao vrbe ive…
Ne umiru, zanavijek žive…

СУСРЕТ СА ВЕЛИКАНИМА – Марко Љ. Ружичић

СУСРЕТ СА ВЕЛИКАНИМА (Бранком В. Радичевићем и Мирославом Миком Антићем) Кренух Сремом на измаку дана Кад се дванаест у нулу претвара, Да прегледам вилењака кутак Гдје с мјесецом вила разговара. / Ноћ је тиха, осамнаест степени Само цврчка пјесмица се чује, О, љепоте, Боже благо мени Па ми срце будно снове снује. / Са свих … Настави са читањем “СУСРЕТ СА ВЕЛИКАНИМА – Марко Љ. Ружичић”

СУСРЕТ СА ВЕЛИКАНИМА

(Бранком В. Радичевићем и

Мирославом Миком Антићем)

Кренух Сремом на измаку дана

Кад се дванаест у нулу претвара,

Да прегледам вилењака кутак

Гдје с мјесецом вила разговара.

/

Ноћ је тиха, осамнаест степени

Само цврчка пјесмица се чује,

О, љепоте, Боже благо мени

Па ми срце будно снове снује.

/

Са свих страна мирисни воћњаци

Као прстен, око равне Бешке,

Вилењаци к’о да их садише

По пропису, без иједне грешке.

/

Изнад Тисе мјесец се појави

Око њега звјездице ко овце,

Дунав ријеку они поздравише

А са цркве огласи се звонце.

/

Мјесечеве зраке похрлише

Карловцима граду прелијепоме,

Стражилово желе да загрле,

Да пјевају Оду Бранку с воме.

/

Радичевић, све мирно посматра

И са Миком тихо разговара

Спомињући тамбуре и жене,

Стиховање и времена стара.

/

Поздравим их, с пуно поштовања,

Рекох да се пјесницима дивим,

Да понекад напишем пјесмицу,

И у Српској Републици живим.

/

Обојица пружише ми руку

Одаваше слику благог мира,

Питаше ме за пјеснике наше

За Инђију и за Златомира…

/

Изненадих брате обојицу

Када рекох да знам Боровницу,

Да сам сада баш, код њега био

Пио вино, књигу припремио.

/

Заћуташе оба изненада

А ноћ сремска лијепа и тиха,

Па рекоше: „хајде кажи нама

Макар два-три Гнионичка стиха“.

/

Сав у чуду, ја упитах себе,

Какве пјесме воле великани?

Па се сјетх пјесмице лијепе

Ђе садашњост у прошлост ме мами.

/

„Твоје име у мојој је крви

Гнионицо мој бијели ђердане,

Ту сам корак начинио први

И провео најмилије дане“…

/

Два пјесника гледаше се нијемо

Ја помислих шта ће сада рећи,

Мирослав се блажено насмијеши

Па ми рече: „Хајд’  још коју реци“!

/

Истог трена, трему заборавих

Казивати пјесме ја наставих,

Ал и даље о свом родном селу

Са поносом и росом на челу.

/

„Како дивно шуме јабланови,

О жубору воде с бистрог врела,

Како душа и данас ми снива

Из младости, игранке и прела.

/

Како цвиле жице виолине,

И шаргије, неуморно брује,

Како уз њих у мом завичају

На све стране пјесма одјекује.

/

Обоjица, пружише ми руку,

Честиташе за речене стихе,

Што к’о мелем за уши им беху

Оне ноћи, прохладне и тихе.

Марко Љ. Ружичић, 17/18.08.2009.

Prvi pogled

PESMA Živela, ona iskra koja pali nam snove! Što ogradama trnja od zmija čuva me krtog! Koji samo idem svojim putem Kao kap prolivene krvi Birajući lica tom iskrom koja celim svetom vlada! Jer je pokušala dati nama lica ljudi! Ona nam je otkrila boje otkrivši nam noći, Koje oživele su razvodnjeni život koji tek … Настави са читањем “Prvi pogled”

Aleksandar Herceg

PESMA

Živela, ona iskra koja pali nam snove!
Što ogradama trnja od zmija čuva me krtog!
Koji samo idem svojim putem Kao kap prolivene krvi
Birajući lica tom iskrom koja celim svetom vlada!

Jer je pokušala dati nama lica ljudi!
Ona nam je otkrila boje otkrivši nam noći,
Koje oživele su razvodnjeni život koji tek
na njenom obrazu je ugledao vino i ispucalu zemlju.

Kojoj krenuli smo i zastali kod te iskre.
Slepo hodavši tankom žicom a nikad ne osetismo grehe gore,
O koliko smo puta prešli preko gospodarske medje?
A smejali su nam se što je nas kamen u provaliji bio.

Jer držimo u duši more od slika, ljudi i bogova
Što pretvaraju se u jednu ženu
koja nas vodi u svoju drevnu zemlju
Gde gazimo po svećama do njenog kreveta,
u kom nas nebeski želi i koja nama se klanja!
Koja nas budi, uvek tu i bilo gde!

Pesma, nebo do kog nećemo nikad stići,
Iako više ne prepoznajemo zemlju!
Na kojoj grobovi nam večno svitaju prazni!
Jer moje ime neće njima nikad stići.

(C) Aleksandar Herceg

ПРЕВИШЕ……Александра Младеновић

ПРЕВИШЕ    Кад отвориш  ковчег тајни,                            назад тада нема; превише ме сила још за                            нит  живота  веже. Конопце ми плете бука                            рака преголема, остајем прегорда, сама,                            док сви други беже.   Сакупљам све дане прошле                            у ломачу гнева; ноћи ту, врх њих сад нижем                            јутром да их спалим. Оглувећу стогласјима                            … Настави са читањем “ПРЕВИШЕ……Александра Младеновић”

ПРЕВИШЕ

 

 Кад отвориш  ковчег тајни,

                           назад тада нема;

превише ме сила још за

                           нит  живота  веже.

Конопце ми плете бука

                           рака преголема,

остајем прегорда, сама,

                           док сви други беже.

 

Сакупљам све дане прошле

                           у ломачу гнева;

ноћи ту, врх њих сад нижем

                           јутром да их спалим.

Оглувећу стогласјима

                           венца што ми пева;

Превише је. Ако. Ни за

                            чим не жалим.

 

Комади ми меса цвиле

                           са задахом хада;

деру се, ван себе ткива,

                           из утробе вриште.

Врисак песме ум  већ глуши

                            док исписујем, о јада,

последњу ми вољу. Трени,

                            превише ми је иште.

 

Претешки за цеви, ћуте

                            у кутији меци,

тишина  коб по руци реже,

                            мрви костуру снаге.

Овај пут  бити варварином,

                            прекасно је, реци;

омрзнуше ми се груди ове,

                            сапи  израбљене раге.

 

Без кресива распалићу ноћи

                            залуд бачене у дане;

превише ми вожњи укруг

                            на вртешки смрти.

У бари тој од пламења нек’

                           стаблу сагоре гране;

превише је. Рингишпил?

                           Остао је да се врти.

Ljubim te… Arsenije Lalatović

Ljubim te… Milujem nježno Poljupcima strasnim… U kasnu noć… Iz njedara tvojih Osjećam toplinu… Zaklapam oči… Žedne usne kupe… Med usana Tvojih Dok napolju Laju padalice… *** Ljubim te… Ah, kakva mačka Pomislih u sebi Kraj kamina ove noći Usne medne ljubim Ispunjene čežnjom Čežnjo… Oh čežnjo moja *** Ljubim te… Tvoje oči crne… Borovnice … Настави са читањем “Ljubim te… Arsenije Lalatović”

Ljubim te…
Milujem nježno
Poljupcima strasnim…
U kasnu noć…
Iz njedara tvojih
Osjećam toplinu…
Zaklapam oči…
Žedne usne kupe…
Med usana Tvojih
Dok napolju
Laju padalice…

***

Ljubim te…
Ah, kakva mačka
Pomislih u sebi
Kraj kamina ove noći
Usne medne ljubim
Ispunjene čežnjom
Čežnjo…
Oh čežnjo moja

***
Ljubim te…
Tvoje oči crne…
Borovnice srne
Sijaju u mraku…
Ah kakva mačka
Pomislih…
Ljubim noći ove
U svitanje zore…
Oči tvoje…

***

Ljubim te…
Dok obnažena hodaš…
Plešeš… Po meni
Topiš se kao pjena
Ime ti je ljubav…
Prezime čežnja…
Ti si žena…
Kakve niđe nema
Ti si žena…
Za sva vremena…