Добродошли!
KUTIJA Stavio si me u kutiju, kao tvoju Koko. Kutija ko kutija, ova je naročita. Ona ima priču, pre nego je nastala, a, živi nakon svog završetka. Dođe mi da se opet, vratim u kutiju. (C) Rada Lugumerski
KUTIJA
Stavio si me u kutiju,
kao tvoju Koko.
Kutija ko kutija,
ova je naročita.
Ona ima priču,
pre nego je nastala,
a, živi nakon svog završetka.
Dođe mi da se opet,
vratim u kutiju.
(C) Rada Lugumerski
O KOLIKO MOŽE O, koliko može, mnogo tuge, da stane, samo u jedno malo uplašeno, srce ljudsko… O, kako su nesnene noći duge i svako jutro, sivo i bijedno… Nekad je čovjeku i živjeti mrsko… Evo, nikako da suncem svane, a tolike su godine prošle otkako je pao preteški mrak, provlačim se kroz sumorne dane, … Настави са читањем “O, KOLIKO MOŽE – Miro Beribaka”
O KOLIKO MOŽE
O, koliko može, mnogo tuge,
da stane, samo u jedno
malo uplašeno, srce ljudsko…
O, kako su nesnene noći duge
i svako jutro, sivo i bijedno…
Nekad je čovjeku i živjeti mrsko…
Evo, nikako da suncem svane,
a tolike su godine prošle
otkako je pao preteški mrak,
provlačim se kroz sumorne dane,
sanjam trenutke još nedošle
i dušom lovim, svjetlosti zrak…
Pokušavam da odgonetnem,
tajnu, kako li se otvaraju,
prošlošću zakovani prozori,
da glavu naprijed okrenem,
da oči, u nadi ne skapaju
da će se pojaviti, obasjani obzori.
Pokušavam da zamislim,
ruže rascvale, žute i crvene,
mirišem ih, kao za ritualne seanse,
a one mirišu, mirisom kamenim
i sve su jednom bojom obojene…
Sivom! Samo se razlikuju nijanse…
Sanjam da se igram, kao dijete,
po livadama mekim, nekošenim,
u vijence stavljam poljsko cvijeće…
I opet teški oblaci zaprijete,
očima mojim, tugom orošenim…
I opet sve vidim, kroz zjenice pseće.
Zatvaram oči da vidim,
nestašnog dječaka, malog Žutog,
kako je veseo i ne zna šta ga čeka…
Djetinjstvo nestade, kao cigarete dim,
nastade borba, život kao vrtlog…
Život je čudna, igra neka…
(C) Miro Beribaka
Ah živote moj Oči su Tvoje bademi Usne krinke medene… Osmijeh Tvoj Sunce Živote, ah živote moj… Tvoja je patnja bol Suza u oku jecaj… Sreća je Tvoja spokoj Živote, ah živote moj… O, kako sam srećan Kraj mene dok hodaš… Zvijezde to samo znaju Živote, ah živote moj… Ljubav je vječna spona Živote, ah … Настави са читањем “Ah živote moj – Arsenije Lalatović”
Ah živote moj
Oči su Tvoje bademi
Usne krinke medene…
Osmijeh Tvoj Sunce
Živote, ah živote moj…
Tvoja je patnja bol
Suza u oku jecaj…
Sreća je Tvoja spokoj
Živote, ah živote moj…
O, kako sam srećan
Kraj mene dok hodaš…
Zvijezde to samo znaju
Živote, ah živote moj…
Ljubav je vječna spona
Živote, ah živote moj…
Sreća, spoznah šta je to sreća
U zagrljaju tvom…
Živote, volim te živote
Lijepi cvijetu moj
Naučih sa Tobom da volim.
Da, ja volim napokon...
(C) Arsenije Lalatović
METAMORFOZE Život je borba, san i nada u kome kolo sreće sudba vrti. Sa spletom zala, bola i jada Čovek se bori, radi i voli do smrti. Retki su dani ljudske sreće kad sve je Lepo i Dobro i kako treba; kad sija sunce i cveta cveće; kad grom ne vreba iz vedra neba… I … Настави са читањем “Metamorfoze – Miljojko Milojević”
METAMORFOZE
Život je borba, san i nada
u kome kolo sreće sudba vrti.
Sa spletom zala, bola i jada
Čovek se bori, radi i voli do smrti.
Retki su dani ljudske sreće
kad sve je Lepo i Dobro i kako treba;
kad sija sunce i cveta cveće;
kad grom ne vreba iz vedra neba…
I dani blagi kad rose sitne kiše;
bez strepnje kad cveta nada;
kad vetar ledni poljem ne briše;
kad sneg lagano, tiho, pada.
Izgleda da konce života i đavo drži
i zmija ljuta, otrovna, preti
i moraš biti umniji, jači i brži,
ako ne želiš prerano mreti.
Kažu da nije niko crko od rada,
al rad je ropstvo ako se ne voli,
jer osim tela i duša strada…
Radimo jer ne možemo gladni, bosi i goli,
al kamen sa srca nikad ne pada
jer ropstvo Čoveka najviše boli!
Uprkos svome genetskom kodu
Čovek je otuđen od Rada, Pravde i Istine,
I rob je što večno sanja Slobodu
bez borbe i krvi odnekud da sine.
I kad se dvoje strasno voli
u srcu dok plamte čežnje žarke,
sudba već kroji gnusne varke:
da jedno lako Ljubav preboli
a drugo, do smrti, pati i voli.
Na lancu smrti sve se vrti:
zlo smenjuje Dobro, Lepo ružno guši,
i tako večno do svačije smrti,
kad srce stane i bol i radost u duši…
( ? ! )…
Iako klet, prelep je ovaj svet:
sunce i kiša i vetar i sneg,
ljudi, polja, reke, i do i breg
ko ružin bajni, al trnovit cvet.
(C) Miljojko Milojević
THE END Znam da tugaljivi zvuci romantičnosti tako opor vihor nose. I patetična želja u grudi se utisne i ode… Osećam paperjaste želje kaplju po sred tvoje kose i rasuta sreća mahnito prkosi svemu istom, kad nema tebe, kad nema mene. (C) Nevena Ugrenović – Iskrica
THE END
Znam da tugaljivi zvuci romantičnosti
tako opor vihor nose.
I patetična želja u grudi se utisne i ode…
Osećam paperjaste želje kaplju
po sred tvoje kose
i rasuta sreća mahnito prkosi svemu istom,
kad nema tebe, kad nema mene.
(C) Nevena Ugrenović – Iskrica
GOVORIM Stvaraš sliku, od mojih reči izgovorenih, bez namere da nemir probude, u tvojoj duši. Stvaraš je od treptaja, što bljesnuše, na tvoja čula uspavana, u tišini velegrada. Treptajima crtaš moje lice, zvezde pune sjaja, to su oči, glas iz nedara to su ptice. Crtaš ih na platnu svojih želja. Ništa ne kazuješ. Dok poziram, … Настави са читањем “GOVORIM – Branka Zeng”
GOVORIM
Stvaraš sliku, od mojih reči
izgovorenih, bez namere
da nemir probude,
u tvojoj duši.
Stvaraš je od treptaja,
što bljesnuše,
na tvoja čula uspavana,
u tišini velegrada.
Treptajima crtaš moje lice,
zvezde pune sjaja,
to su oči,
glas iz nedara
to su ptice.
Crtaš ih na platnu
svojih želja.
Ništa ne kazuješ.
Dok poziram,
Tebi, nepoznata.
(C) Branka Zeng
U RIJEČ… Moj život je pero i papir…. Sebe pretočih u mastilo… Mastilo u riječ… (C) Arsenije Lalatović
U RIJEČ…
Moj život je pero i papir….
Sebe pretočih u mastilo…
Mastilo u riječ…
(C) Arsenije Lalatović
Jedva za tebe znam Koja te žudnja Ispred mene stvorila Poput usamljenog vuka Koji luta U vreme Mirisa lipa Ne diraj mi opet srce. Nosi te ruže Neka venu Kao ti One noći Kada su se vrata Za tobom zatvorila. Toplu kao hleb Ljubav moju Udiše neko Nalik Mesecu … Настави са читањем “Jedva za tebe znam – Lepa Simić”
Jedva za tebe znam
Koja te žudnja
Ispred mene stvorila
Poput usamljenog vuka
Koji luta
U vreme
Mirisa lipa
Ne diraj mi opet srce.
Nosi te ruže
Neka venu
Kao ti
One noći
Kada su se vrata
Za tobom zatvorila.
Toplu kao hleb
Ljubav moju
Udiše neko
Nalik Mesecu
Razdanjujući noc
Na usnama mojim.
Prodji slobodno
Hladno mi je
Na plus trideset
Od tvoga lika
Koji udara u mene.
Bodežu
Crnih kupina.
Lepa Simić
DO NOGU Potučena do nogu, u ovom prostoru ograđenom bršljanom mog razuma, u ovom prostoru između dva noćna nesmiraja, u milosrđu s bludnim maskama i obeščašćenim jutrom, ja varam i lažem i kradem poslednje rezerve svoje dobrote. Na klizavom pristaništu misli mahnito važem sve svoje ZA i PROTIV, otkucavam vreme na usnama, i više ne … Настави са читањем “DO NOGU – Gordana Knežević”
DO NOGU
Potučena do nogu,
u ovom prostoru ograđenom
bršljanom mog razuma,
u ovom prostoru
između dva noćna nesmiraja,
u milosrđu s bludnim maskama
i obeščašćenim jutrom,
ja varam
i lažem
i kradem poslednje rezerve
svoje dobrote.
Na klizavom pristaništu misli
mahnito važem
sve svoje ZA i PROTIV,
otkucavam vreme na usnama,
i više ne prepoznajem
disanje moje kože,
ni otkuda ova stišnjena tuga
u lancima nemuštog jezika.
Škripi tišina kao zarđala kapija
u razbaštinjenoj oporuci
gole mahovine,
gubimo vezu sa svetom i sobom,
ušuškani u nedovoljno
razvijenu koprenu
jedinstvenog otkucaja srca.
Potučena do nogu
govorim DOSTA a mislim JOŠ,
častim te pogačom i solju
u nošnji tkanoj od
iskričavih uzdaha,
i ispraćam te kao gosta
u sebičnoj nasladi
zgaženog oprosta.
(C) Gordana Knezević
TEBI, ZAUVEK Oholost ti tvoja surovošću britka, korbac ljuti biva i tiranin crni, mesto ruža sreće i nektara pitka; prožimaju dušu: otrovi i trni. Ti, u svetu svome bezdušja i boli, dižeš vitke kule i tamnicu lednu, zanešena žarom, saznanjem da voli, hitaš strele ljute u dušu mi čednu. Daj, … Настави са читањем “Tebi, zauvek /odlomak/ Jugoslav Nestorović”
TEBI, ZAUVEK
Oholost ti tvoja surovošću britka,
korbac ljuti biva i tiranin crni,
mesto ruža sreće i nektara pitka;
prožimaju dušu: otrovi i trni.
Ti, u svetu svome bezdušja i boli,
dižeš vitke kule i tamnicu lednu,
zanešena žarom, saznanjem da voli,
hitaš strele ljute u dušu mi čednu.
Daj, prestani više, umoru na pragu
sa ranama teškim nemoćan, gord stojim
i životom branim misao mi dragu:
Verujem zbog tebe uopšte postojim.!
(C) Jugoslav Nestorović