Babina posla – Zoran Hristov

У једном селу, у кући на врх брда живели су баба и деда. Деда је гледао своја посла а баба?…баба се бавила политиком. Оном сеоском. Од једног чује каже другом па оде да провери код трећег да ли је истина. Од врата до врата, као у камапњи. Деда није ни слутио да баба стиче искуство … Настави са читањем “Babina posla – Zoran Hristov”

У једном селу, у кући на врх брда живели су баба и деда. Деда је гледао своја посла а баба?…баба се бавила политиком. Оном сеоском. Од једног чује каже другом па оде да провери код трећег да ли је истина. Од врата до врата, као у камапњи. Деда није ни слутио да баба стиче искуство за нешто што је касније, само по себи, дошло.
Једног дана неки нови клинци одлучили су да оформе партију. Неки други нови клинци одлучили су да формирају другу. Неки нови клинци из прво формиране нису били задовољни па су формирали трећу. Неки незадовољни клинци из друге формирали су четврту. Ускоро је сваки сокак имао своју партију….и сви су хтели бабу у своје редове. Баба је покушавала да од деде издејствује дозволу али никако није добијала. Деда, патријархално васпитан, говорио је: – седи бабо на дупе не дај га у најам. Но, баба није слушала. Обећавали су куле и градове, светлу будућност а за све то требала им је бабина помоћ и искуство…и убедише је.
Одвели је у салон лепоте, купање у ђакузију, затезање коже, фризура код најпознатијег фризера у селу који је од обичног брице стигао до професора академије за фризерај коју је, додуше, сам отворио. Онде где је било смежурано и наборано утегнуто је, тамо где је фалило убацили силиконе, обукли у фирмирану гардеробу, ставили на штикле од 12цм…и засели пред микрофон. Прича баба, разваљује. Како и не би кад је о сваком из села имала пун кофер информација. Гледа деда и не може да верује. Растуриће баба село….да су знали њену нарав не би је подмлађивали. Због бабиних прича настала је пометња у селу. Чак је и деда био учесник дешавања. Увече кад је баба дошла кући почела је да убеђује деду у постојање Бога. Конта деда да је баба упала у неку секту, да је заведена на криви пут и као потврђени и доказани Атеиста покушао је баби да појасни да је религија опијум за широке народне масе тако што је убио бога у њој. Баба је одлучила да због насиља у породици напусти деду. Отишла је у сигурну женску кућу.
На растанку јој је деда поручио: – лако је баба, кад имаш пуне џепове, да носиш празну главу. Упамти једну ствар, ничија није горела до зоре, доћи ћеш ти на моја врата, кад тад.
Напредовање своје драге бабе деда је пратио кроз дневник који је емитовала приватна телевизијска станица чији је власник био један од неких нових клинаца из села. Већи део села радио је за њега а он се возикао у свом новом џипу бацајући прашину у очи људима док је пролазио сокацима које је почео да асвалтира још пре него што је баба потписала своје припадање њему. Све чешће баба је на телевизији изговарала велике мисли а деда је то упорно уписивао у свеску по мало љубоморан на бабину памет. Једног дана када је земљорадничка задруга морала да отпусти и последњих 30 запослених као технолошки вишак делећи им бесплатне акције баба је на митингу где су радници штрајковали глађу рекла: – обећавам, нико неће остати без посла. Бумбар ће да коси, ја ћу воду да носим а сви ви млатићете празну сламу. После пар дана штрајка одлучио деда да код бабе интервенише, да за штрајкаче издејствује макар исплату заосталих зарада и неки социјални програм. Сачекао је да га баба прими а онда јој рекао: Баба, помогни људима, не штрајкују они глађу што немају шта да раде, него што немају шта да једу…окренуо се и отишао. Баба је остала у чуду. Знала је да деда има чудне мисли…али да му је у глави као на психијатријској клиници није могла да претпостави. Толико лудости шетало је његовом главом. Брзо је одлучила да организује СОС телефон за људе са проблемима. Паре су почеле да се сливају у џеп код Бумбара а он је широке руке на својој телевизији показивао хуманост доносећи џакове црног лука. Баба портпарол говорила је : – ево нека поштовани гледаоци виде и увере се, штрајкачима су због хуманог геста власника телевизије пошле сузе на очи. У наставку вести видећете специјалаце. Не заборавите, ако вам се случајно учини да специјалци бију, то се вама само чини, ради се о показној вежби.
Прошло је десетак година…неки нови клинци су нарасли и порасли. Почели да слушају неку нову музику, говоре на неки други начин…и отишли код деде.
Деда их је саслушао, па се прекрстио и рекао:
– таква је моја баба…нико не зна њену праву нарав. Мене је средила средиће и село. Зна она да је експерт, само још да укапира за шта и све ће бити на месту.
Што деда рекао то се и десило. Баба на власти била је боља од свих претходних. Док су пре ње дизали куле и градове, баба је дизала све што стигне. Док су они уништавали козе баба је унапређивала козаре и чобане а међу њеним посебним успесима деда је са поносом истицао допис који је послала ЕтноУнији са молбом за пријем села у чланство. Текст је завршила реченицом: “молимо вас да нам братски помогнете да постанемо ваши чланови”. Добила је одговор у две речи. ДОКАЖИТЕ СРОДСТВО…и постала предмет исмевања. Најпре у својој партији, а потом и шире. Од врата до врата (поново) од странке до странке….до дедине капије.
Деда је пијуцкао ракијицу, гладио брке и певушио…
“дала баба банку да уђе у странку, сад би дала све да бежи из ње
чупа баба косу, испала је сојка, обећали баби да ће
бит девојка” (хвала Србо)

HOĆU SNEŠKO BITI – Lela Stojanović

HOĆU SNEŠKO BITI   Kažem deci, – Hoću Sneško i ja biti, a oni mi kažu – Neće ti se želja ostvariti.   Jer Sneško je od snega, zima ga ne brine ako šal nema i rukavice skine, kapa nije njemu obaveza važna, a dugmeta na kaputu sva su samo lažna. Sa severa hladna potiče to … Настави са читањем “HOĆU SNEŠKO BITI – Lela Stojanović”

HOĆU SNEŠKO BITI

 

Kažem deci,

– Hoću Sneško i ja biti,

a oni mi kažu

– Neće ti se želja ostvariti.

 

Jer Sneško je od snega,

zima ga ne brine

ako šal nema

i rukavice skine,

kapa nije njemu

obaveza važna,

a dugmeta na kaputu

sva su samo lažna.

Sa severa hladna

potiče to čudo

i sa njim se deca

zabavljaju ludo.

A ti bi u toplom

i kraj neke peći

ali od toplote

Snečko će pobeći.

 

Pesma je iz knjige za decu ” Zeleni oblak”

U cik zore… Arsenije Lalatović

U cik zore… Noćas su me pohodili mrtvi U cik zore… Vodili smo razgovore… Pitaju me kako je ovamo? Kako živim? Ima li što novije? Ne umjeh im odgovoriti pravo… Pripitah ih kako oni žive? Kako im je na onome svijetu? Da li i njih muke muče? Rekoše mi kod njih sve je isto Kako … Настави са читањем “U cik zore… Arsenije Lalatović”

U cik zore…

Noćas su me pohodili mrtvi
U cik zore…
Vodili smo razgovore…
Pitaju me kako je ovamo?
Kako živim? Ima li što novije?
Ne umjeh im odgovoriti pravo…
Pripitah ih kako oni žive?
Kako im je na onome svijetu?
Da li i njih muke muče?
Rekoše mi kod njih sve je isto
Kako danas tako i juče
Odmaraju od patnoga života
Što na Zemlji življeše do juče…
Noćas su me pohodili mrtvi…
Oni život imaju i žive…
Blago njima, kada ih ove muke…
Noćas su me pohodili živi
Oni žive… Svoje živote…
U cik zore…
Vodismo razgovore. Noćas…

ISTINA………..Aleksandra Mladenović

ISTINA   Umačem ivice košmara u temperu istine. Ne otimajte mi njene bistre rezove; da prerežem grkljane i pretesne vezove dahom gorkih slasti- mane i vrline….          Koričam strane bezdana u akvarel kanona.          Pustite me u odaje koje utamničiše ljubav;          da izvidam jasne i tajne  rane koje gubav,          dodirom svile skriva i ostanem … Настави са читањем “ISTINA………..Aleksandra Mladenović”

ISTINA

 

Umačem ivice košmara u temperu istine.

Ne otimajte mi njene bistre rezove;

da prerežem grkljane i pretesne vezove

dahom gorkih slasti- mane i vrline….

         Koričam strane bezdana u akvarel kanona.

         Pustite me u odaje koje utamničiše ljubav;

         da izvidam jasne i tajne  rane koje gubav,

         dodirom svile skriva i ostanem tek’  ona,

                   koja se bacila sa galerije sopstvenih ideala.

                  Ne kradite mi to pero u kosi što leluja;

                  da njime dočekam tresak raspetih oluja

                  i slatko-čemerni pad na osmehe budala.

                                               Aleksandra Mladenović,2009.

Žmurka – Gluščević Milan

Sećam se,u devet Žmurka bi se igrala; Molili smo za malo igre, Klečali na kolenima… Sa osmehom bi dobili „da“ Rekli bi,treba da se igra Lepo je vreme bilo napolju; Nit je magla,niti zima… Istrčali bi iz kuće I pravac do komšija; Nema kašnjenja,rekli su U devet je počinjala… Došli bi zadihani, I gledali koga … Настави са читањем “Žmurka – Gluščević Milan”

Sećam se,u devet
Žmurka bi se igrala;
Molili smo za malo igre,
Klečali na kolenima…

Sa osmehom bi dobili „da“
Rekli bi,treba da se igra
Lepo je vreme bilo napolju;
Nit je magla,niti zima…

Istrčali bi iz kuće
I pravac do komšija;
Nema kašnjenja,rekli su
U devet je počinjala…

Došli bi zadihani,
I gledali koga sve ima;
Nema Rada,uzdahnusmo,
Nismo medju poslednjima…

Čudno kako ne stiže
Najbliži je medju nijma;
Kad odjednom majka zove:
Neće doći,grip ima…

Koga nema,nema veze
Dovoljno nas ionako ima;
Dobrovoljac već kod zida;
Igra je počinjala…

Kod drveta,iza kola
Ćutali smo da ne čuje
Trči brzo,naš’o te je
Ko će koga da zapljujuje…

Nisi tu,treba ovde
Pojavi se neki ljutiš
Kad prihvati,kaže deset
Svi natrag,odmah u juriš…

Dosta je bilo,sutra škola
Na spavanje treba krenuti…
Kad ono Beli stade:
Hoće li se i sutra igrati?

Vremena su davno prošla:
Svako svojim putem hita;
Kada prodjem tom ulicom,
Zastanem kod toga zida:

I pitam se:Kad će devet,
Kad će žmurke više biti
Sastanak kod starog zida;
Teško ga zaboraviti…

Uzdahnem,deset,devet
Da li ikoga više ima?
Za bar jednu na brzaka
I dobrim starim vremenima…