www.poezija.rs

   НЕМА РЕЧИ

 

Да нам врате…..изворишта..

да нам скрију ….губилишта..

да нам згреју сва свратишта..

                  нема речи……само ништа….

 

Да удоме нас у пристаништа..

да осунче нас у неборавишта..

да обоје нас шарама ђубришта..

                  нема речи…….само ништа….

 

Нема речи….да л’ значе ли ишта…

нема речи….ни у њима огњишта..

нема речи…у ова ратна попришта..

                   нема речи…..само ништа…..

 

А ништа………описујемо век цели…

и никада……..то нисмо  нити хтели…

и никоме……дају се ништавни дели..

и нема речи……..којима би се срели…

AKO JE DO MENE………

 

Počujte me,stražari zvezda horizonta!

Potpisaću žigom poruge i suda

rasparčane sveze i pukotine života.

Ako je do mene..

                  u pepeo vreo sasuću čuda,

 

rekvijeme i okove na dušama  bez snova.

Kobiću te zatvorene spise na divanu,

u počinku mira spojiću Vas iz dlanova.

Ako je do mene….

                  bodežom izdubiću nirvanu.

 

Počujte me,moji vrli kristali u sonetu!

I da me se odreknete tri puta pre zore,

izglodaću kamen i patose u minaretu.

Ako je do mene….

                  i olupina mi što još gore,

 

za dublja saznanja.I krmar i prorok,

biću Vam propust za svetlo i sene,

paviljona huk u  vrtu i prozračan porok

i kapela i rame i muk….

                             ..ako je do mene……

SRCE LOSOSA

 

Ironijom kraja pre svakog  postanka

u poslednjem plesu pobede  života,

zaplovio losos, u inat , rad’  opstanka

protivu svih sila, planina, golgota…..

 

Sa idejom besmrtnom, naoružan kreće

kompasom i mapom, ka izvoru svom;

struja ta ga mami, on, posustati neće,

a,zna da progutan biće u vrtlogu tom.

 

Ironijom da srlja ka plićaku kobi

u poslednjoj igri uzvišenog kraja,

on pliva kroz talas, što mu snagu drobi

slatkom nemilošću, u večnosti spaja.

 

Zaglibljen u ljubav predaje se činu,

rasplamsane vode vapajima muti,

u poslednjoj kapi kad drhtaji minu

polaže svoj život, prkoseći smrti.

 

Čudna je to reka što mu život tvori,

i nevažno sve je dok ka cilju strada

i dok kuca smelost da  uzvodno plovi

ka izvoru svome, on ustaje i pada,

 

ironijom istom , do svršetka se bori

lososovim srcem para vode ledne,

i poslednji trzaj nadljudski da stvori,

zadnju snagu topi u  zaveslaje vredne.

 

Sa besmrtnom mišlju i da mora biti

kraja pre početka nasmejan on pliva

taj losos prehrabri, u plićaku će sviti

gnezdo mu i raku ,večnost koju sniva.