Птице и небо

У вилајет стигох са анђелима,
срећан под њиховим крилом,
у средиште свог света.

Прођоше дани,
у менама година нестају месеци.
Oкрунише се деценије и векови
а мене, путника у времену,
прогоне душе.

Светлост памтим као пожутели лист сећања,
док сенку греха на плећима носим.

Ноћ је време за грађење кула од снова
и огртач грешника.
Самоћа је бег од прошлости.
Умирем у свечаној тишини.
Омађијан сазвежђем чуда,
изумитељ и чудотворац речи,
срму стиха везем у нити песме.

Птице туге лете над мојом главом,
не дам да свију гнездо у мојој коси.
Када линија среће догори – златни траг зоре,
упалим луч – врелу зеницу сунца.

И гле, над нама бди плаветно небо.
Из ризнице срца у чезнућу
јој руке пружам. ОНА је мисао
и жеља, моја нимфа, можда обала?
Како да стигнем до њених усана?

НИШТА ВИШЕ -Здравка Пап

Ништа више на нас не личи
И себе не препознајемо
И гледамо и не верујемо
У шта смо се претворили

Ништа више на нас не личи
И срећа и радост немају снагу
И јецај туге нема бол и тишину
И све је постало кајање и грех

Ништа више на нас не личи
И лице које гледамо и надамо се
И успомене које се губе у срцу
И жеље које се надају васкрснућу

Ништа више на нас не личи
И приче које се причају иза леђа
И снови који су изгубљени у прошлости
И наду да ћемо се извући некажњени..

ОЛУЈНИ ПЛЕС – Милосав Ђукић Ђука


Погледајте како је било на промоцији стваралаштва Милосава Ђукића Ђуке

ОЛУЈНИ ПЛЕС

Олујни ветар повија
столетна стабла пред кишу,
а гране без музике и нота
лагано се њишу.
Некоме то ствара страх или стрес,
видим да почиње олујни плес.

Тај исти ветар кад зима дође
не носи лишће, кроз гране прође.
Сметове ствара, образе леди,
ледени су моји бркови седи.

А кад полеће дође,
кад роде гнезда почну да праве
почиње поново олујни плес
у мојој башти,
крај реке Расине и реке Мораве.
Настави са читањем “ОЛУЈНИ ПЛЕС – Милосав Ђукић Ђука”

ЖЕНА – КОЗИЋ САША

Све своје године живота

провео сам поред једне жене.

Родила ми двоје деце — два сина.

Све те године, ћутке је трпела мене,

и брижно се старала о нашој деци.

Једном сам је питао:

„Зашто?“

Погледала ме и рекла:

„Јеси ли ти нормалан? Па, ти си мој.

Ја сам бирала тебе, а не ти мене.“

Заћутао сам.

Гледам синове —

сваки њихов испит, као да га ја полажем.

Свака њихова радост, и моја је била.

Када сам оболео,

жена се највише секирала.

Рекао сам деци:

„Пустите мене…

Брините за мајку.“

И ево, већ десет година,

сви брину о мени.

Кажу да године

носе дозу

истине у себи.

Живота.

Можда…

ČEŽNjA

Gledam kako Mesec na pendžere slazi
namrštena čela ko da tamu kudi
što u njene snove tromo,grubo gazi
što usnulu mladost iz sna čednog budi

Gle kako je lepa spokojna i mila
okupana rosom belih hrizantema
kao deo pesme,deo večnog stiha
ko iskonska čežnja kafanskih boema

A u kletom trenu kada mesec gasne
i dok nova zora na istoku rudi
ja gledaću u te pun ljubavi strasne
dok ti novi danak snene oči budi

Položiću glavu tu na tvoje krilo
tiho,krotko nežno ko tanana struna
gledaću ti oči zaljubljeno,milo
sve dok stari pendžer ne obasja Luna.

autor
Jovica N. Đorđević
26.04.2025g.

Очи – Фрида Кало

             slika – Darko Rašeta

“Када би наше очи виделе душе уместо тела,
колико би нам идеја лепоте била другачија.”
~ Фрида Кало

МИР МОЈЕ ДУШЕ – КОЗИЋ САША

Само желим тишину и мир своје душе. Желим да се духовно смирим, да све сведем на трен — само један тренутак светлости Божије, да падне на мене. Да сва учења мога бића, ма каква била, препустим Творцу — успомене на Исуса и његово учење, које несвесно битишу у мени.

Само тај један тренутак, или његов трен, довољан је да добијем искру Божију, коју тражим цео свој живот.

Сва учења и сва добра која сам преузео од самог себе, представљам драгом Богу као врховну истину свога живота. Желим да моје представљање Божијем путу буде релевантна — моја права истина. Истина мога бића. Истина малог човека, жељног мира, молитве и тишине.

Путујем путевима небеским, Божијим путевима.Трудим се да не изневерим све који су на небеској стражи,вечно заглављени у светим временима,препуним догађаја створених да трају вековима.

Читам познате молитве, тихо разговарам са Богом.Тражим спас — али не за себе — већ помиловање.

Милост за све који живе живот Божији,који своју срећу виде у Богу.Надам се, и верујем у Божију правду.

МЕЂУТИМ, – Далибор Шкорић

Један Американац је рекао
да је једина реалност у овом животу
бол.

Није то његово,
било би превише,
него је негде чуо,
од старих Грка,
или старих Немаца,
оних са високим крагнама
и зулуфима.

Кад сам га питао зашто,каже:
„Try to argue it away. Good luck.”
И смеје се,
будала.

Међутим,

то испада да је тачно,
јер ако и променим став,
ослободивши се културних конструката
и уложим сав свој напор
да укажем на илузорност доживљаја
и релативност те идеје, као и сваке друге,
бол зуба неће престати.

Међутим,

једном ће ипак престати,
на овај или онај начин,
сам или уз интервенцију споља,
а на статус једине стварности
не може да претендује оно
што зависи од било чега,
а нарочито од времена.

Такође,

ако будем пун позитивне енергије
и изаберем други угао гледања,
призвавши у помоћ све Старе Грке
и Немце с крагнама и зулуфима,
и додам Конфучија приде,
и ако ми они кажу
сваки своју најдубљу мудрост,
ти због тога нећеш васкрснути
и вратити се.

То је тачно,
апсолутно
и дефинитивно.

Рекао сам:
„апсолутно и дефинитивно“.
А рекао сам и:
„због тога“.

Међутим,

R O S A

Ko bisernu rosu duša tugu prosu
pa natopi čežnjom čase i minute
sve pijane noći i ciganku bosu
što mi kano vila sedeše na skute

Proliće se tada gorki život ceo
sve životne nade natopljene bolom
i svaka će ljubav uzeti svoj deo
prosuće se duša za kafanskim stolom

Tad prhnuće suza emotivna,gola
prostrujaće nebom,pokidaće stege
i grešna će duša sva prepuna bola
urezati suncu neke nove pege

Kada duša krene do božanske dvore
i dok telo moje sa zemljom se stapa
sve biserne rose i turobne zore
ranjene će duše bolom da natapa.

autor
Jovica N. Đorđević
19.04.2025g.