РАДЕ ДРАИНАЦ
Песник, апаш и профет,
Дон Кихот, порочни љубавник и
стихотворац каквог ова земља чула није,
Карневалски принц, вагабунда
око чије главе петролејска лампа сја:
Ето то сам ја!
Пијанац, коцкар, али и нежан брат,
Пријатељ што у срцу
чува Орионска Сазвежђа,
Слаби играч на конопцу морала, али зато
изврстан ироничар и пљувач,
На столу као супа љубав је моја сва:
Ето то сам ја!
Непријатељ Академија, Цркава и Музеја,
Поборник тргова и писоара,
Диригент телеграфских жица
изнад болница и бордела,
У хајдучком лику са лавовска ока два:
Ето то сам ја!
Тигар и овца,
Жонглер што ножем у срце гађа,
Рапсод коме домовина
на чело није ударила просветни жиг,
Песник крваве истине и човековог права,
Упамтите:
То сам ја!
© Раде Драинац
Песник живи колико и његова поезија. У том смислу Раде Дрaинац је бесмртан јер ће његова поезија живети заувек. Тако бар мисле крушевачки песници и сви учесници манифестиције “ПЕСНИЦИ ДРАИНЦУ У ПОХОДЕ”, коју заједнички организују од 2010-те године Културни центар Крушевац, Народна библиотека “Рака Драинац” из Блаца и Културни центар “Драинац“ из Блаца. Зато су песници и дошли на идеју да се за пету годишњицу сусрета у Трбуњу одштампа књига “ЗАГОНЕТКА ДРАИНАЦ” у којој би било објављено 100 одабраних песама Радета Драинца, као и казивања о Драинцу и поезија учесника ове манифестације. Издавач књиге је Удружење песника Србије – ПоезијаСРБ са седиштем у Крушевцу, које активно од самог почетка манифестације на њој учествује. Ова књига плод је те идеје и подршке града Крушевца који је издвојио финансијска средства за њено штампање.
РАДЕ ДРАИНАЦ – БИОГРАФИЈА
Радојко Јовановић (уметничко име Раде Драинац; 4. или 26. август 1899 — 1. мај 1943) је српски песник, представник космополитске струје у Српској поезији између првог и Другог светског рата. Стварао је у виду модернистичних тежњи. (Аполинер, Сендрар). Драинац је рођен у селу Трбуњу у Топлици, учио школу у Крушевцу и Француској. 1922. године покренуо је часопис Хипнос. Прву књигу песама под називом `Афродитин врт` штампао је 1921. године у Прокупљу у само три примерка. Извор Википедија. Више у књизи ЗАГОНЕТКА ДРАИНАЦ.
ДРАИНЦУ ЗА ПОМЕН
Ој Србијо, моја мајко драга,
И Топлице завичају мио,
Анђеоска крила опет ми трепере,
На кућноме прагу људи моје вере.
Веровао сам у слободу душе,
Тих година кад сам у свет кренуо,
Желео да видим човека без јарма
И висину жеље људских идеала.
Причали су тада да сам “луди Раде”,
Што по свету скита, Богу дане краде,
И да само неке црне песме пише,
Да нико овде не станује више.
Широка су била поља мојих жеља,
Ал’ је младост хтела много, много више
Да песмама мојим из дубине душе
Народу моме помогне да дише.
Кад вечерас ту, на огњишту моме,
Са небеса плавих гледам у вас, браћо моја мила,
Ево, опет знадем да сва хтења моја
Никад нису пала ни залудна била.
На лицима вашим изборана чела
Ко година оних кад сам и ја кренуо
Да у Свету пуном јада и чемера
Души својој клешем камен од мермера.
Црни песник кажу, с душом од памука,
Олињали шешир и дрхтава рука,
Песме моје нису биле за весеље
Опет месец “кашље”, опет ми се смеје.
Путовање боема трајало је кратко,
Никад у топлини нити душе сите,
Сад кад ту вас видех, почиваћу мирно,
Грудо земље моје, волео сам те силно.
Ја са земље нестах од болести тешке,
У гроб су ме спустили без праве адресе,
Иза мене само остале су песме
Да поживе колико крај путева чесме.
Нека буде тако, нек ме песме памте,
По прашњавој ципели и мантилу старом,
Што су пола Света обишли и срели,
А кући ме враћали зуби “огладнели”.
На Парцели 38 београдског гробља,
у липовом хладу кости моје леже,
чекајући вино, жито завичаја, једну жуту свећу,
Зар за помен душе несрећног боема
Да остане само стих и тужна поема.
Драгојло Јовић
П.с. Задњи стих је Драинчев позив да му завичајци и поштоваоци његовог лика и дела обиђу место где је сахрањен и тамо однесу мало завичајног вина, жита и по једну жуту свећу…
СУСРЕТ
Сусрет на рубу пространства.
Дуње зреле, из очију беже…
Гасе се искре, тону чари…
Човек гледа небо,
гледа и смеши се.
Расту: тишина, сенке, демони,
вукодлаци, марсовци,
страх расте…
Сусрет на мосту,
два бездана што спаја.
Руке топле од додира беже,
гасе се од ватре, давно упаљене,
крв се леди, уместо да прокључа,
ћутање на уста куља…
Прашина се подигла у облак, гуши.
Некад прошлост срећна,
сад садашњост бедна,
а за будућност мост срушен…
Сусрет на рубу постојања,
задњи сусрет.
Дрхте, плачу, смеше се,
човек и жена!
Обоје преварени и понижени
и укаљани, на вратима очаја,
куцају и штуцају,
чекајући чудо,
чекајући љубав,
коју су одавно
попили и разбили и…
Сусрет на рубу лепог,
а прошлог,
бедни сусрет!
Љубе камен, стопе лижу…
Магла…
Губе се, нестају…
Задња светлост у очима тоне…
Не виде лице, једно другом.
Не виде тела,
не чују жеље,
не читају мисли…
Човек и жена бледи,
некад чедни цветови…
Сусрет на рубу сећања,
задњи сусрет…
Ломе руке…
Осмеси…
Речи топле из срца севају,
а ћутање на уста куља…
Човек и Жена,
Ја и Ти!
Нисам знао, ни веровао,
да и то мора да дође…
Нисам знао, док смо се састајали,
да су нам сусрети одбројани
и нисам знао љубећи те,
да су нам и пољупци одбројани.
Нисам то знао,
а ево сад,
задњи је наш сусрет!
Окренула си леђа,
корачаш…
Ја гледам,
нестајеш…
Гледам и знам,
много тога знам…
© Љубодраг Обрадовић
ОСТАТИ СВОЈ
…А ја сам пуста стена
окрњених црних суза нечијих.
Упијам сав задах ове трошне
избушене и опустошене планете,
а ипак и даље стојим на бедемима
неких старих измрцварених и давно
заборављених појмова Правда и Истина.
…А ја сам само камен спотицања
изопачених неких бриљантних мисли.
Окужена и упрљана грешним страним
бесмисленим визијама среће,
давно покопаним исконским осећајима
бола и патње неког другог Ја.
…А ја – еликсир – плутам
у базграничном вихору крика птице
злослутнице уластених златних пера,
док ми вапај црних слутњи загушује
кликтај осакаћене,
прегрубо дефлорисане тајне
– остати свој!
© Светлана Ђурђевић
ТОПЛИЧКИ ДОН КИХОТ
( Посвећено Радету Драинцу)
Родио се, а да није знао, да Европом шетаће ко својом,
за слободу, своје срце дао, бојио је мастиљавом бојом.
Уметничка крв је њиме текла, Монмартр му је видовитост дао,
два су рата младост му пресекла, од болести сиромаштва пао.
А био је сељанче што плаче, кад га плаши грмљавина јака…
Волео је реке да прескаче, знао где је свако гнездо сврака…
Ни у Блаце, нису га водили, далеко је било му пешака,
мислио је – кад су га родили, родили су несрећног дечака.
Као мало, сиромашно дете, за овцама, Трбуњем, трчао,
Не болеше њега слабе пете, за обућу није абер дао.
У Прокупљу, обућарски занат, заменио за школу с оловком,
оловка му гимназијски алат, душа тежи путу пустоловном.
Из Крушевца, за Београд оде, отрже се сиротиње тешке,
Са петнаест, без хлеба и воде, прошао је Албанију пешке.
А одатле Француској похита, да упије живот под светлима,
дочека га велеградска свита, придружи се радо боемима.
Виолина у Париској ноћи, замени му, блачког цврчка песму,
но залута у свој тој самоћи, те се врати београдском несну.
У кафани Москва, друштво нађе, путописе пише као шалу
ко новинар најбоље се снађе, описавши стање у реалу.
Па поново Француска га вуче, отуда се као песник врати,
списатељство остави за јуче, поезијом, сада дане крати…
Његове су песме пуне сете, еротике, пролазности, Бога,
болестан се крај трбуњске реке, присећао кратког жића свога…
На Озрену видао је ране, јефтика је узимала данак,
сећао се песмама на дане кад је био вагабунд и самац.
Називао себе је жонглером, пијаницом, коцкаром, Апашем,
а уствари, својим бритким пером описао све слабости наше.
Играо се конопцем морала, ироничар, пљувач и љубавник,
песник дана, човекових права, и тргова, бунтовних, поборник…
а са песмом Епитаф на гробу, хтеде само да да нам на знање,
да Свевишњи ставља нас на пробу, да је живот, само путовање…
Уз Нирвану, сахранише Рада, ил Радојка, првог му имена,
иронијом и са пуно јада, кад описа усуд постојања.
Још и данас падају у море метеори с његове комете…
Изнад Блаца, стално горе зоре, птице поје авангардне песме.
© Љиљана Тамбурић
ЂУРЂЕВДАНСКИ ВЕНАЦ
Дали то сањам,
Превијаш ми мелем на груди?
Ђурђевданским травама душу ми лечиш.
Лице ти не видим од зебње и студи!
Бели бор мирише и дражи ми груди,
Отвара се небо, сунце земљу љуби,
Негде у близини, славуј песму нуди,
Опија лаванда, не да да ме буди.
Но срце би хтело да се буди радо.
Чека, ко шишарка бора грудима расуто,
Док још дрхти, твоје тело младо,
Жељом и разумом распето.
Студено ми срце телом гријеш.
Топлином тела у ватру претвори,
Ватру не можеш ко лице да кријеш,
Осећам како тело ти гори.
Несташе мириси белога бора.
Лаванда ме буди – птице!
Срце се брани великог бола,
Боли што невиде ти лице.
Опала шишарка белога бора
У ђурђевданској трави чека
Твојим топлим рукама се нада,
Да је у ђурђевдански венац уплету,
Да се зарадује још једноме лету.
© Првослав Пендић Пенда
