Još tražim zoru bez bola i jada,
gde jutro miluje lice kosaču;
presvetlu iskru gde rađa se nada,
mesto gde ikone nikad ne plaču.
Još uvek tražim svoj pupoljak sreće,
prolećnu kišu da okupa granje;
još uvek za oproštaj palim sveće,
tražeći od Boga pomilovanje.
Još uvek dušu ne želim da trujem,
da verujem ljud’ma svojski se trudim;
hoću čoveku ljubav da darujem,
da usnula srca svima probudim.
Još uvek mi pogled miluje svode,
u nadi da presvetli čuće se glas;
od anđela svetih što nebom brode,
pomozi nam Bože i pomiluj nas.
autor
Jovica N. Đorđević
09.09.2023g.
(Прочитано: 93 пута, 1 прочитано данас, Сви чланци прочитани: 1.289.847 пута)
