ПРВИ СНЕГ
Напољу први снег пада,
да изађем вани нешто ме вуче!
Ал’ нема изласка, карантин влада,
морамо сви да седимо код куће!
Тужна, кроз прозор, пахуље гледам,
дивим се њиховом плесу у лету!
Пустите нас ван, дође ми да вриснем!
Да упутим апел, целоме свету!
Птица у кавезу тужно ме гледа,
к’о и мени и њој посечена крила!
Из њеног грла жалопојка се чује,
на слободи само срећна је била!
Пустите ме ван, вриштим у себи!
Нек’ буде све ко што било је јуче!
Хоцу да загрлим све своје драге,
ове решетке, тако ме муче!
А онда схватим, све ће то проћи,
отопит’ се попут првог снега!
Опет ћемо безбрижно шетати,
покушавати да се не сећамо свега!
Поново ћемо се радоват’ сунцу,
дивити се његовом раскошном сјају!
Знаћемо да ценимо мале ствари,
научићемо да само велики праштају!