Чекам! Моје очи су сада још тамније
и зеница више немам.
Ваљда због ноћи ил’ можда бола.
Осећам да се губим у сутону.
Губим се,нестајем,умирем,
а са мном и нешто недоречено,незавршено.
На уснама ми остао траг
и залуд покушавам да га се решим.
Неизбрисив је,вечан.
Нешто склизну низ лице.Суза.
Можда је ипак капљица кише.
Река суза је пресахла.
Моја улица пуста.
Самоћа хоће да ме прогута.
Али, не бој се,у мени је нешто ђаволски јако,
и не да да одустанем,побегнем од тебе,
од себе,од времена.
Ноћ увек побегне пред зором.
Врати се поново са још већим сјајем.
Задивљујућа сличност!
Доласци,одласци и увек нада!
Нада да ћу те ипак једном
заробити својом љубављу,
разнежити својим чекањем,
сакрити дубоко у својим зеницама,
да никад више не одеш!