“PRAG”

Moja pesma posvećena svim hrabrim ratnicima koji su se vratili sa bojišta zatičući ništa sem pustoši i smrti….

“PRAG”

Sa bojišta dugog rata,

hrabri ratnik žurno hrli,

kao ptica željna jata,

svoje drage da zagrli.

Da poljubi majku staru,

da zagrli sedog oca,

na ognjišta kućnom žaru,

daleko od smrtnog ropca.

Sa izvora hladnog vrela,

žedan vode da popije,

da zaleči rane tela,

ispod šljive da se skrije.

U voćnjaku tu kraj puta,

da obere mlado voće,

da zaleči rana ljuta,

samo mira vojnik hoće.

Pa na jesen da se ženi,

sa devojkom što ga čeka,

puklo bi i srce steni,

bolna duša traži leka.

Pa zastade znojna čela,

tamo gde mu beše kuća,

ruševina rodnog sela,

tek praznina u bespuća.

Niti majke, niti oca,

niti iver kućnog praga,

kao usred smrti ropca,

otišlo je sve do vraga.

Čak i mrtvo leži štene,

pokraj kuće pustog praga,

pramen kose mlade žene,

što mu nekad beše draga.

Pokraj šume starog bora,

vide ratnik grob do groba,

kao strašna noćna mora,

prevrnu se i utroba.

Suznih oka stisnu prste,

pa podiže tu iz trave,

mladi ratnik volje čvrste,

ikonu mu krsne slave.

Obrisa je sa rukavom,

pribi sveca pokraj grudi,

oreola ratnom slavom,

dušmanima Bog nek’sudi.

У ОСВИТ ЗОРЕ – Козић Саша

У освит зоре, која руди,

седим за столом, на тераси куће,

у селу мога оца.

 

Говорио је:

„Најлепша вода и најчистији ваздух

ту су, у нашем селу.

Птице певају песме скривене,

тако мале, да их не видиш.“

 

И сада, после толиких година,

седим за столом своје породице.

Сећам се прича –

малих, али мени важних,

део мог детињства.

 

Док сунце стидљиво израња,

мала птичица слеће на сто,

запева, рашири крила

и одлете у висине.

 

Погледах у небо

и тихо рекох:

„Тата, био си у праву,

видео сам је… лепо пева.“

 

Прекрстих се

и одох да спавам.

НАГОВЈЕШТАЈ

На путу до тамне собе
пратио ме улични пас
Ње није било ту
Ни ја одавно нијесам тамо
Али пас још чучи пред вратима и чека
–
Соба је однедавно у мени
По сред желуца
Ње и даље нема ту
Пас је одлутао за првом кујом
Крилати врапци пјевају
–
Двоноге стоноге уморно зијевају
Црвени је фењер изгубио смисао
Симболику су покљуцали врапци
Летећи око пса и кује
Који се укруг врте свезани
–
Мачке се паре бјесомучно
Не само у фебруару као прије
Сите су па из обијести…
–
Требам се одморити и сјести…
Нацртао сам жутог пингвина
Жалостив му бијеше фрак
Брк у брк јој рекох
Претекох а би ме страх…
–
Соба звечи
Лијечим се од вишка ријечи…
Сувисле су па ме стисле
Сисе јој бијаху прозирно бијеле…
Упутих погледе
стријеле затупљене…
–
Вратила се коначно у собу…
Ако се вјенчамо
Зубату ћемо д‌јецу рађати
И умираћемо сасвим крезуби.

ЧУДОТВОРНИ НАПИТАК

ЧУДОТВОРНИ НАПИТАК

Бог зна кол`ко вијекова,
винска лоза узгаја се,
и чокоти благородни,
осунчана поља красе.

Свемогући Господ драги,
а уз Њега Трифун Свети,
чувају нам винограде,
и њихове благодети.

Да би људи били здрави,
а живот им био дужи,
и на царским дворовима,
чудесно се вино служи.

Са њиме се сви кријепе,
и у добру и невољи,
јер од вина, људској души,
не постоји лијек бољи!

Шта о вину јоште рећи,
а да није већ речено,
сем да смјеста вино буде,
у све чаше наточено.

Аутор: Љубиша Војиновић – МАЈСТОРОВСКИ

Сремски Карловци, 2024 љета Господњег

БИОГРАФИЈА – Жељко Перовић

#željkoperovićžespБИОГРАФИЈА

Жељко Перовић, рођен сам 1952. године у Сарајеву. Поезију пишем од основне школе, када сам због исказане љубави према писаној ријечи, поред низа похвала и признања, добио надимак Пјесник, који са данашњим радом покушавам оправдавти. Након завршеног школовања своју радну каријеру започео сам у канцеларијама сарајевског Енергоинвеста, гдје са успјехом рјешавам постављене радне задатке. Један дио радног вијека провео сам на изградњи фабрика и постројења широм бивше Југославије. У дугогодишњој каријери радио сам као технолог, конструк и руководиоц градилишта, а касније, по повратку у Сарајево, и на другим одговорним радним мјестима.
Сплетом ратних околности 2002 године одлазим на рад у Шведску, а слободно време проводим у просторијама Књижевном клубу „Милош Црњански” чији сам убрзо постао члан. Завршетком радне каријере враћам се остављеној љубави – поезији. Моје песме нашле су место у многим електронским медијима за књижевност и културу, као и у разним зборницима поезије. Написао сам књигу Варошина Које Више Нема. Радим на роману под називом Дани Младости.
Члан сам Удружења пјесника Србије!
И на крају једна моја мисао у складу са биографијом.
Године су као ограде, неком границе, а неком изазов да их прескочи!

Аутор сам Збирке пјесама “Варошина Које Више Нема”. Књигом пкушавам направити равнотежу између; успомена и стварности, ништавила и наде, младости и старости, мира и ратне олује, живота и смрти.
У поетско-есеистичкој књизи понудио сам шездесетседам пјесама са есејима и мојим мислима везаним за тему написане пјесме. Поезију сам разврстао у пет група; елегију, љубавну, родољубиву, мисаону и описну. Настојао сам да буду јаднако бројчано заступљене.
Управо у елегији са пјесмом Мир И Тисина, назире се нит са којом спајам прошлост и садашњост.

МИР И ТИШИНА

Истрошен од кратких корака,
И вида који гасне
Посрћем и тражим купу у парку,
Да дрхтан тијело одморим,
И одбјеглу снагу поново вратим.

А јесен хладним
И зубатим вјетром
Шиба ми лице и ратује
Са годинама
И старости мојом.

У мени све замрло,
Хладило лице оковало,
А поглед као да ноге има,
Стидан од сретања у страну бјежи,
Да ме неко не препозна
Да ме не тјеши.

А јесен хладним
И зубатим вјетром
Шиба ми лице и ратује
Са годинама
И старости мојом.

Некад сам у пролазу
Баш на овом мјесту,
Крајичком ока, стидно
У бијеле косе гледао,
И шешире до пола главе упале
Што брадом и рукама дрхтним
Штап чувају.

А јесен хладним
И зубатим вјетром
Шиба ми лице и ратује
Са годинама
И старости мојом.

Ево, и ријеме је промјенило боје,
На гранама лишће пожутило
Као слике из прошлости моје.
Или се небо није умило,
Или су криве наочаре сузне.

А јесен хладним
И зубатим вјетром
Шиба ми лице и ратује
Са годинама
И старости мојом.

О, моје памтило очајно
Да ли сам врата закључао,
Или се хладна вјетрина уселила
Умјесто мене утоплила.
Мир и Тишина!

Љубавну групо отвари сам пјесмом М Е Ћ А В А. Када истина у љубави залута и заврши у лавиринту лажних оправдања, излазна се врата широм отворају, а љубав као ватра без жара почиње се гасити.

М Е Ћ А В А

Корачам по леду истине твоје,
Око мене руља, повици, пароле,
Ми нећемо даље овдје нам је боље
Макар пили чаја из ледене шоље.

Кочијашу, за ме упрегни саоне,
Кад коњи појуре, нек прапорци зазвоне,
Возит ћеш ме тамо, амо снијег се топи,
Ја ти нудим пиће, ако желиш попи’.

Ајд’ сад крени, попусти дизгине,
Нек пројуре брда и долине,
Шибни, тјерај, ово је судњи час,
Облак небом клизи, стиче прије нас.

Крш се зачу, помјери се стијена,
Све црвено, бијело више нема,
Нек и даље пију чај из шоље,
Свима њима биће тако боље!

Пјесму ОДЛАЗАК најлакше сам написао, али је она у мени дубок траг оставила. Послије рата све се мијења и град и радно мјесто и пријатељи. И тако то крене, од љубави и среће, до окренутих леђа без суза и жала, са пласичним кесама пуним туге у рукама.

ОДЛАЗАК

Како да понесем све што ми треба,
Како да понесем дио мога неба,
Како да понесем раскршће младости моје,
Како да понесем мога града боје?

А моја кеса исувише тјесна,
А моја кеса с правом на све бјесна,
А моја кеса само њима смјешна.

Оставит те морам другима од силе,
Оставит те морам тргам своје жиле,
Оставит те морам у сјају док блисташ,
Оставит те морам немој да ме питаш.

А моја кеса исувише тјесна,
А моја кеса с правом на све бјесна,
А моја кеса само њима смјешна.

Коме ли је теже кад бих мого знати,
Коме ли је теже ко сад више пати,
Коме ли је теже живити у сјени,
Коме ли је теже теби или мени?

А моја кеса исувише тјесна,
А моја кеса с правом на све бјесна,
А моја кеса само њима смјешна!

Са пјесмом ЈАБУКА загризао саму мисаону групу, која ми у писању троси највисе енергије.

JABUKA

Polagano sve prestaje, troše se
pogledi
Na dnevno svjetlo svikli,
A mi radnim zovom kao pčelice odlazili,
U povratku za kaznu iste ljude nismo sreli,
Za slobodu uma krugom osuđeni.
Mogli smo više, mogli smo bolje
Na dnevno svijetlo svikli,
Nikad dovoljno i uvijek je malo.

Polagano sve prestaje, troši se
vrijeme,
Zalud trudi, zalud putovanja, zalud zaustavljanja,
Vrijeme kao potok nestaje,
Preko kamena oblutka klizne
Pa kroz šume i poljane,
A mi zaneseni kroz životno granja,
U sretanju neznanca zdravili
Starini ruku pružili, od pomoći bili.
Mogli smo više, mogli smo bolje,
Zalud trudi, zalud putovanja, zalud zaustavljanja
Nikad dovoljno i uvijek je malo.

Polagano sve prestaje, troše se
htijenja,
Čovjek uči i nauči da se znanjem gosti,
Da putuje oči obraduje,
Za pročitane knjige muzikom se častil,
Starom pjesmom iz mladosti davne,
Ruke pružam, sada prema tebi.
Mogli smo više, mogli smo bolje
Čovjek uči i nauči da se znanjem gosti,
Nikad dovoljno i uvijek je malo.

Polagano sve prestaje, troši se
snaga,
Istrošen čovjek tek na sebe liči,
U prostoru tijelo naviklo,
Rukom dotaći udaljeno,
Vriskom uspjeh oglasiti.
Sa sobom dostignuće podijeliti.
Mogli smo više, mogli smo bolje,
Istrošen čovjek tek na sebe liči,
Nikad dovoljno i uvijek je malo.

Polagano sve prestaje, troše se
misli,
Kao nagrižena na stolu rumena jabuka,
Koja čeka vrijeme da je utruli
I sve što smo mogli, ili ne mogli,
Jednog će dana trulež postati.
Mogli smo više, mogli smo bolje,
Kao nagrižena na stolu rumena jabuka,
Nikad dovoljno i uvijek je malo!

Овом пјесмом Варошина Које Више Нема која уједно носи назив моје књиге, почињем “красти” сјећања која су иза мене остала. Да их у стиховима за себе и за друге чувам.

ВАРОШИНА КОЈЕ ВИШЕ НЕМА

Од када сам град напустио
И невољно отишао,
Крстим се и палим свијећу,
Ту годину не желим да памтим,
Ни сјећати се више нећу.

И не рад бола или страха,
Тијело ће бол оздравити
А разум страх побједити,
Кунем се за освету,
Од данас његово име
Великим словом писати нећу.

Али ево, признајем,
Јутром се будим
Сјећањем на безбрижне
Младалачке дане
И почињем, што никада нисам,
Мислима да прошлост тргам,
Отимам и крадем.

Погледом тражим маглу,
Онако густу, као облак бијелу,
Које овдје нема,
Нема ни ријеке да се прегази
И град као јабуку подијели,
Нема ни ватре на улици која пламти
Срца да угрије и лица позлати,
Нема ни планина сплетених у коло
Као народ шаролико,
Нема ни познатих на улици пролазника
Да се рукују, у пролазу застану
Уз наклон капу скидају, за здравље упитају,
Нема ни живота без старог огњишта!

ПИСМО ЦАРУ – проширено издање

ПИСМО ЦАРУ
проширено издање

Славни царе, Немањић Душане,
узех папир баш у ове дане,
да ти писмо историјско пишем,
и о свему да те информишем.

О, највећи међу великима,
што цар бјеше славнијем Србима,
свим` Грцима и Арбанасима,
и још више браћи Бугарима.

Храбро срце и најтврђа вјеро,
с разлогом ти пише моје перо,
твој дух, царе, Срби призивају,
док ти оде похвалне пјевају,
а пред твојим ликом се клањају,
и почасти највеће одају.

Хелм си цио, ти држао царе,
док су твоје трубе и фанфаре,
окупљале чете витезова,
све од Уне до града Трнова.

У твоје си доба и прилике,
ти имао витешке ратнике,
с којима си, ђе си хтио стиза`,
и свуд` ратне побједе наниза`.

Све лоше си, прописе обриса`,
па си онда свој закон написа`,
и Бог драги тада те погледа`,
те заведе у свом царсту реда.

Ти си часно правду дијелио,
страх и трепет, душманима био,
па твој топуз, кад се на њих свали,
сви од реда, ничице би пали,
зато су ти тај надимак дали,
и за силног цара те прозвали.

Ал` си много, Латинима смета`,
па њихова лукавост проклета,
отров ти је сипала у чашу,
и тад пропаст започела нашу.

С твојом смрћу несрећа нам дође,
и тад` по злу, све Србима пође,
јер, неслога у кућу нам бану,
те повуче, свак` на своју страну.

Од тог` трена, када ти нестаде,
царство српско у немилост паде,
на више се комада распаде,
и тад све се, ђаволу предаде.

Све прилике за слогу измичу,
па свуд` мале краљевине ничу,
и деспота превише се рађа,
свак` са сваким, поче да се свађа,
а брат често удара на брата,
док им Турци куцају на врата.

Док у свађи бјеше српско братство,
Босфор пређе отоманско царство,
па њихови топузи и копља,
земље наше, руше као снопља.

Рад неслоге, наше грдне мане,
и дан-данас крваре нам ране,
зато тражим од тебе Душане,
да дух твој се Србијом разма`не,
и духовно, Срби се нахране,
па род српски, да на ноге стане.

Зло ће јутро опет да нам сване,
многи, на нас, поново се кане,
и пријете са свакоје стране,
биће нужно, да се Срби бране.

Наставићу, ђе сам прије стао,
а слушајућ` док сам одрастао,
епске пјесме и струне гусала,
која су се чуда догађала,
што је српска империја пала,
и допала улоге вазала.

Са нестанком твоје моћне круне,
царство српско пропада и труне,
православље поче да се гуши,
све се царе, врло брзо сруши.

У то доба, до Косовског боја,
Срби царе, немају спокоја,
од зулума Порте и Падише,
народ српски не мога` да дише.

А док Турци ка Хелму надиру,
нас интриге племићке раздиру,
тако пуче погибија наша,
рад` неслоге српских великаша.

Док аждаја с истока гамиже,
све је јача и све нам је ближе,
Срби, ни тад, редове не зби`ше,
но се, царе, грдно посвадише.

Лазар, рода Хребељановића,
што зет бјеше твојих Немањића,
на зле путе, баш је тада поша`,
па, удари на цара Уроша.

Краљ Вукашин и брат му Угљеша,
помогоше нејаког Уруша,
Немањића круну одбранише,
ал` никада не би` јака више,
а моћ њена како више слаби,
свак` пожеље, да се ње дограби.

Тад се збио бој косовски први,
ђе се просу много наше крви,
с обје стране, српски род запишта,
рад сулуде битке и бојишта,
те то мјесто, назва се Приштина,
то је наша, жалосна истина.

Након тога чемера и јада,
српска снага додатно опада,
а велможе међ` собом се гложе,
нико ником не `шће да поможе.

Па, кад дође до Маричке битке,
наше сабље сломише се бритке,
ту је прва српска земља пала,
јер је сама, Турке дочекала.

Сам` два љета, послије Марице,
ето нама, нове размирице,
и још једног међ` српскога рата,
опет Лазар удари на брата.

Да се царе, чудиш чуду даљем,
Лазар, скупа са угарским краљем,
и са својим зетом, Бранковићем,
па још чуду да се чудиш већем,
он и краља Твртка наговори,
да заједно са њиме се бори,
против војске великог жупана,
моћног сина старог Алтомана,
и унука војводе Војина,
старе лозе и племићког соја,
ђе с` удала, мила сестра твоја.

Сву војинску земљу разорише,
па међ` собом онда под`јелише,
и у томе крвавоме рату,
много глава остаде у блату,
витезови српски изгинуше,
и к небу им одлећеше душе,
тад` Николи ископаше очи,
а Лазар га у затвор заточи.

Тад је, српство највише пропало,
и све српско ђаволу предало,
јер је војске преостало мало,
то су факти с којима се слажем,
нећу тебе, ни себе да лажем,
те сам ово, мора` да ти кажем.

После ових кобних догађаја,
још смо ближе, потпунога краја,
те ће хорда црнога белаја,
земље српске лакше да осваја,
па, за само шеснаестак љета,
турска нога, на Космет ушета.

Последице пређашњих збивања,
довеле су до таквога стања,
па Косовска битка кад се збила.
недовољна снага нам је била.

Е сад царе, мало се помучи,
ово писмо детаљно проучи,
онда и сам, ти лично закључи,
и пресуди по правди и Богу,
ко је има`, ту главну улогу,
за лудости и српску неслогу!?

Е сад, ако има неких људи,
што све ово, можда их зачуди,
историју, нек српску проуче,
па кад сами, истину докуче,
тад` свак` од њих, нек хвали ил` куди,
а Бог драги, нек о свему суди.

Док се Срби за слободу кољу,
на равноме косовскоме пољу,
и док Турци задају им јаде,
Латини се, свему томе сладе.

Да си, царе, ти дуже трајао,
не би Турчин Балкан освајао,
то вјерујем и то тврдим теби,
Босфор никад, они прешли не би,
не би нико, нама шио капу,
нит` би други, црта` нашу мапу.

Ал` од када, ти ка небу оде,
с крвљу српском, замутише воде,
све од тада, жељни смо слободе,
круно света, племенити роде.

На том` пољу црвеног` Божура,
почело је ропство и тортура,
тада царе, све смо изгубили,
те су црни дани наступили.

У наредних некол`ко в`јекова,
биће доба, смрти и окова,
од турскога јарма и зулума,
куће су нам, пећине и шума,
и планински кањони и кланци,
ил` о врату отомански ланци.

Тад у крви данак се спроводи,
нејач мушка за турску одводи,
те се војска јањичарска ствара,
да Србија лакше се похара.

Много Срба промијени вјеру,
неки силом, неки за „вечеру“,
па на страну Турака се боре,
од њих нам је било понајгоре.

Од терора и турскиjех казни,
Србија се убрзано празни,
у њој Срба, скоро не би више,
велике се сеобе десише.

Свуда ничу мраморја и гробља,
српске жене одводе за робља,
силују их, туку, убијају,
а мушкарце живе набијају,
на стржево зашиљено коље,
Балкан цио, крваво је поље.

Цркве руше ђе их год затичу,
а џамије на та мјеста ничу,
свуд телали и оџе наричу,
крст прогоне и Бога поричу.

Много буна Срби подизаше,
но користи од њих не имаше,
по ђе кад се с Турцима потуку,
ал` би` мало и снаге и руку.

Српски народ, поста` турска раја,
то на жалост, задуго потраја,
само пламен један мали тиња,
на Ловћену и око Цетиња.

Од те искре, са ловћенског крша,
слободарски оро залепрша,
па распири са крилима ватру,
са којом ће, Турци да се сатру.

Кад тај пламен до Србије стиже,
у Тополи устанак се диже,
народ српски оружја се лати,
па се поче са Турцима клати!

Те хиљаду осамсто` четврте,
Срби снажно ка слободи прте,
ал` се не да отоманска сила,
јер тад она, још је јака била.

Ал` крај њен је, све ближе и ближе,
па устанак Први се подиже,
на чијем је челу Карађорђе,
син је Петров, са именом Ђорђе,
што би` родом из Васојевића,
од чувених српскијех племића,
старе лозе, од Војиновића,
a има` је и ген Немањића,
ка` изданак твојијех сестрића.

Пламен букти, до небеса лиже,
Карађорђе све побједе ниже,
ал` му помоћ ниоткуд не стиже,
те усамљен, устанак подиже.

Тад свак` својим јадима се бави,
на побуну српску заборави,
род се српски у крви удави,
ал` на кратко радова` се слави.

Устанак се сурово угуши,
сан се српски о слободи сруши,
на ранама крв нам се осуши,
туга и бол, оста` нам у души.
Иако је устанак пропао,
ипак, неки резултат је дао,
јер, схватише Срби да се може,
до слободе стићи, кад се сложе.

К циљу томе, од тад јаче стреме,
те не прође за дуго вријеме,
Срби Други устанак дигоше,
Бог и свеци њима помогоше,
и окове с руку покидаше,
али царе, у све земље наше,
сви слободу тад још не имаше,
јер тад порта, још отпор даваше.

Још у ропству, има српске раје,
што ће царе, још вијек да траје,
ал` почетком двадес`тог вијека,
поче опет, ратних труба јека,
те се бољи услови створише,
да се сложно на Турке кидише.

Тад скочише и други народи,
па јурнуше ка пуној слободи,
и у славу православног братства,
сви хришћани из твојега царства,
на Турску су војску навалили,
предаха јој нијесу давали.

Десно крило, трупе црногорске,
а лијево, грчке и бугарске,
срце фронта, Шумадинци држе,
гоне Турке и огњем их прже.

Рат Балкански даде бољу слику,
и донесе повољну прилику,
уз велике напоре и јаде,
отоманска империја паде.

Много, царе, тад Срба погину,
али Сунце над Србијом сину,
савлада се отоманска змија,
и Хелм цио, слобода огрија.

Чим су Срби ту змију убили,
већ им друга иза леђа мили,
дође брзо до новога јада,
које ћу ти, испричати сада.

Док Србија слободом се слади,
Аустрија о глави јој ради,
Турске силе, тек што више нема,
већ нам Шваба пакао припрема.

Она сорта, што је тебе смакла,
гурну Србе у поноре пакла,
црна змија латинскога соја,
не даде нам мира ни спокоја.

Аустрија Босну окупира,
војна труба поново засвира,
рат Србији Швабе објавише,
па свом снагом на њу ударише.

Мили Царе, да је теби знати,
и да с` мога` те јаде гледати,
како тада Србија пропати,
то не може ријеч описати.
Тада Швабе, крвнички кидишу,
да Србију са мапе избришу,
Аустрија и са њом Угарска,
за зло веће, с њима је Бугарска.

Та дружина, безочна и дрска,
крвљу српском, сву земљу попрска,
вражја сорта, синови сатане,
ударише са свакоје стране.

У том трену цио Балкан пламти,
покољ бјеше, какав се не памти,
трећина је Срба пострадало,
и милион ипо душа пало,
чији вапај стиза’ је до Бога,
а сигурно и до духа твога.

Знади царе, образа ми мога,
од стравичног геноцида тога,
ископа се више српских рака,
но укупно што би` од Турака,
у времену, од пет вијекова,
што Србија са њима ратова.

Толико је Срба побијено,
и у црно домова зав`јено,
па због тога страшног згибенија,
попут леша, била је Србија,
и на рубу амбиса је била,
јер превише, крви је пролила.

Толико је било погибије,
да то никад ниђе било није,
безброј Срба тада је страдало,
и на браник отаџбине пало,
никад им се броја не сазнаде,
Бог нека им покој души даде.

То су вјечне непреболне ране,
и то знади, Немањић Душане,
од тог рата и таквих страдања,
за опстанак, шанса нам је мања.

Од тад, нашем нестанку смо ближе,
и тај помор, кад Србију стиже,
уздигла се никад није више,
јер нас, царе, превише побише.

Све на даље, с тобом има везе,
а тиче се и твоје генезе,
како царе, рећи ћу ти сада,
Петар Први, краљ је Срба тада.
Два је рата Балканска водио,
а свуда је са војском ходио,
и бриљантно оба је добио,
и свуд` барјак слободе побио.

Он је унук вожда Карађорђа,
а на срећу, тад нам бјеше вођа,
па сад можеш и сам наслутити,
чија ријеч последња ће бити,
како ће се тај рат завршити,
и ко ће се с ловором китити.

Уз огромне муке и страдање,
оствари се и наше надање,
под ударом српских бајонета,
паде круна аустријска клета.

Ал` нам војска, оде предалеко,
на то, краља наговори неко!
Тражили су, вајни „савезници“,
да до Алпа иду му војници.

То наивно Срби урадише,
и слободу другим` подарише,
војска српска, све их ослободи,
те се нова краљевина роди.

А краљ Петар, на њеном` је челу,
што угази у ту причу смјелу,
и све друге, прими у то братство,
ал` сви Срби, у једно су царство.

Српска круна, свима бјеше капа,
ал` многима, то се не уклапа,
поготову већини Хрвата,
нит` Ватикан тај савез прихвата,
још некима сметаше та слика,
па у стању таквијех прилика,
сви сплеткаре и државу буше,
да ту чудну „заједницу“ сруше.

Сви се у њој, свађају и гложе,
ни у чему неће да се сложе,
а сви вуку своју страну конца,
у туђину тражећи ослонца.

У том` стању сталних трзавица,
и лудачких вјерских размирица,
до логичних дође последица.
Поче брзо, да се све распада,
па уз помоћ иностраног рада,
сва ће Југа, да се раскомада.

Пошто круна српска им не ваља,
у Марсеју убише нам краља,
Александра, Петровога сина,
сву Европу тада прекри тмина,
а Њемачку захвати лудило,
па сад слушај, шта је даље било.

На сву муку и невољу већу,
опет Швабе, нови рат покрећу,
лудило их поново захвата,
поче вихор Другог свјетског рата,
под Хитлером, Југа се распада,
а род српски, највише пострада.

Свака губа на Србе навали,
свуда су нас гањали и клали,
род се српски на све стране коље,
цио Балкан косовско је поље.

На хиљаде објешених Срба,
распада се, висећи са врба,
а хрватске усташке колоне,
кроз крв српску пливају и роне.

Са оштрицом усташкога ножа,
с људи живих одире се кожа,
у очи им забадају каме,
с маљевима сатиру у јаме,
па их кречом живим посипају,
да на муци, што тежој скапају,
безброј ђеце у логоре море,
зло бијаше, да не може горе.

На све Србе, прекодринске наше,
кидисаше хрватске усташе,
и опет су на њиховој страни,
наша „браћа“, што су муслимани.

Много царе, ту бјеше криваца,
што на ватру, суву сламу баца,
сви главари, ал` и вјерске вође,
помогоше, да зло ово дође.

Тад и Космет од Срба се чисти,
прогнаше их шиптарски балисти,
сјевер „чисте“ Швабе и Угари,
а источну Србију Бугари.

На ту муку и већу невољу,
и Срби се међу собом кољу,
једни, што су за круну и краља,
против оних што им краљ не ваља.

Покољ Срба стравични настаде,
чудо да жив ту ико остаде,
у вихору тога црног јада,
још милион ипо нас пострада.

Што не паде у Првоме рату,
у Другом је стигло на наплату,
број жртава никад не сазнасмо,
ка` листови на дрвећу да смо.

Пет година црних се наврши,
и тај рат се крвави заврши,
у ком` Срби најгоре су прошли,
ал` су међу „побједнике“ дошли,
и то царе, деси` се некако,
не умијем објаснити како.

Све нас опет, стрпаше у Југу,
ал` државу, сада са свим` другу,
па сви што су против краља били,
на леђа су српска зајашили.

Британци су томе кумовали,
и подршку комунизму дали,
зло големо на Србе се свали,
ради неких вишијех прилика,
а на захтјев руских бољшевика,
и крваве банде безбожника.

Завјера се, ту деси велика,
све у тами невидљивих слика,
што Србима донијеће тугу,
врло брзо, у следећем кругу.

Тад наступи ера комунизма,
и суровог страшног титоизма,
наопачке све се промијени,
а за Србе што су побијени,
нико царе, ни прстом не мрда,
а на српске пољане и брда,
стаде чизма бољшевичка тврда.

„Јединство“ су и „братство“ смислили,
да би своје злочине сакрили,
на несрећу и за рад` белаја,
четр`ес` љета то стање потраја.

Све вријеме црвеног терора,
над Србима трајаће помора,
у души им, убија се вјера,
а Бог, силом од људи се тјера.

Да би, сва та чуда разумио,
и да би нас мање окривио,
морам царе, и ово ти рећи,
преко тога не може се прећи,
да Русија, та нам „братска“ сила,
сва црвена, тад је она била.

Да би и њу лакше разорили,
то зло, циљно, њој су увалили,
које запад, све је финансира`,
и детаљно све то испланира`,
па од моћне империје руске,
остадоше патрљци и љуске.

То план бјеше и наум запада,
царство руско, да лакше савлада,
и прљава од Латина игра,
да убију сибирскога тигра,
па под вођством Лењина Јевреја,
црни ђаво, Русијом заблеја.

Кад Русија бољшевичка бјеше,
то зло, нама, лакше донијеше,
и тад многи Срби погријеше,
од којег` се, још Србија чеше.

Ал` се царе, они не предају,
па и сада Србијом владају,
док имена, себи друга дају,
државу нам и даље харају.

Кад та багра, дочепа се власти,
грудом српском, све редом почасти,
а наш народ остаде без вође,
па нам туђин за владара дође.

Неки Тито, што га зову Јошка,
нико не зна` из којег` је ћошка,
кад зајаха на чело државе,
свуд` се нове републике праве,
а Србима, док с осмјехом маше,
све њихово другима даваше.

Са Србијом, највише се бави,
„покрајине“ двије јој направи,
те јој омчу око врата стави,
да је брже и лакше придави.

Он све друге мази и тетоши,
само Србе немилице троши,
а пред носом,сценарио спрема,
и за покољ нови их припрема.

А то поче деведесет прве,
међ` собом ће „браћа“ да закрве,
и на Србе, да се сви острве,
да нас мељу и у прах измрве.

Те се свађе, у рат преметнуше,
још се, царе, да зло буде више,
све три вјере грдно завадише,
у звијери, људи претворише,
и злочине страшне починише.

Поново се, на Србе кидише,
а Латини опет навалише,
и гурнуше на нас Муслимане,
да се Срби што теже одбране.

Ни ту Југу, нико не прихвата,
тако дође до грађанског рата,
ставише нам омчу око врата,
од моћника наредба је дата,
те пет нових држава настаде,
што се стално међу собом сваде,
па злочине сви ће да ураде,
ал` на Србе, сва кривица паде.

Mантра иста, опет се понавља,
те наш народ, за зло се представља,
а правда се и истина крије,
ка` и много пута од раније.
Па и тада, наш царе Душане,
могућности све су покушане,
да се код нас опет не зарати,
али запад, ништа не прихвати.

Њемачка се рука умијеша,
опет од њих, стиже нам депеша,
што имаше лудачке уцјене,
које не би прихватиле бене.

То потписат` ни наши не хтјеше,
е тад на нас сложно полећеше,
и завјеру подлу осмислише,
те на Србе кривицу свалише.

Фрањевачке моћне силе дрске,
нападоше положаје српске,
те Пандорин ковчег отворише,
и демоне из пакла пустише.

Распаде се она прича „братска“,
плану Херцег-Босна и Хрватска,
мимо воље и нашега хтјења,
ту се никад ништа не мијења,
двапут, царе, по година триста,
глумци други, ал` је сцена иста.

Голема се сила на нас свали,
али смо се јуначки држали,
на нападе ми смо огуглали,
и вазда смо, бранити се знали,
на то су нас они приморали,
ни тада се нијесмо предали,
већ смо сложно у стројеве стали.
Херцег-Босна, пуна је младића,
који носе гене Немањића,
и витеза, Милош Обилића,
ил` Стевана славног Синђелића.

Јунацима, витешкога лика,
храбра срца, тврђег од челика,
указа се тад` Божја прилика,
да се створи Српска Република.

Цио запад против Срба бјеше,
дио земље силом нам отеше,
из Крајине Србе протјераше,
сад су пусте све те земље наше,
све се тамо до темеља слисти,
Хрватска се, од Срба очисти.

Ал` у Босни, јуначки се класмо,
Републику Српску сачувасмо,
Богу хвала и сад је имамо,
и њу царе, ни за шта не дамо.

Све то, много западу засмета,
па не прође ни четири љета,
те, погано латинско лукавство,
и проклето америчко царство,
нахушкаше шиптарске балисте,
да све Србе, са Космета слисте.

НАТО савез, подршку им пружа,
па их онда добро наоружа,
за гомиле прљавијех пара,
њихова се сорта наговара,
да власт српску оспоре и коче,
тако и рат на Космету поче.

Задњег љета двадес`тог вијека,
ратне трубе опет стаде јека,
у то црно и грдно прољеће,
рат се нови, Србима намеће.

Тад највећа сила на свијету,
сву Србију означи за мету,
па њен удар поче на Космету,
ту нам земљу, запалише свету,
лагумима стресоше планету.

Сви Албанци и НАТО кидишу,
да све српско са Космета збришу,
ал` тад Срби постигоше слогу,
војска наша, оправда улогу.

У крваве угазисмо дане,
а старе нам отворише ране,
ал` нам борци не имаху мане,
на велике напоре се кане,
све чинише, да земљу одбране.

Да си тада, жив могао бити,
па уз нашу војску боравити,
и на Космет да си тада био,
с нама би се, царе поносио.

На Паштрику и на Кошарама,
све од бомби прекриваше тама,
не виђе се ни небо ни земља,
ал` им Срби, не дадоше педља.

Од Палића па до Радовића,
и од Дрине до Мироч планине,
од Пирота до старе Требјесе,
небо гори а земља се тресе.

Боже мили, чуднога ли рата,
мали Давид против Голијата,
деветнаест латинских земаља,
образ им се за вазда укаља,
сву нам земљу тада преораше,
и мостове порушише наше,
алаве им гвоздене вилице,
дробише нас, царе немилице.

Али српске војне јединице,
одбранише све наше границе,
и све док је ратни сукоб траја`,
држале су коте положаја.

Ал` зло, царе и голема сила,
сво нам небо бјеше надкрилила,
општа слика, претешка је била,
поред труда војске и народа,
поче вода долазит` до пода,
страх завлада, од црног` исхода.

Сва Србија у пламену гори,
излаз неки, мора да се створи,
у народу тада бјеше хтјење,
да се нађе некакво рјешење,
и тај рат се што прије `устави,
да Србија, сва се не удави.

И наш вођа, тад се успаничи,
јер му све то, на пораз наличи,
ал` заиста, тешко стање бјеше,
те одлуку, власти донијеше,
а на предлог још неких земаља,
да се борба обустави даља.

Све се стране, на преговор зову,
у маленом граду Куманову,
па ту наши главари одоше,
и на услов тешки пристадоше,
те НАТО-у Космет предадоше,
и „споразум“ такав потписаше.

Али царе, морам ти казати,
јер је битно и то мораш знати,
наша војска није за то била,
ал` се њена није услишила.

Због крвавог злочиначког хира,
и западног „милосрдног“ пира,
да с` остатак Србије не дира,
то рјешење отужно се бира,
и тад дође до некаквог` „мира“,
те нам Космет, НАТО окупира!

Све од тада, па ево до сада,
тамо туђин, мој Душане влада,
народ српски бесомучно страда,
а моћ наша све више опада.

И сад, после двадес` и пет љета,
туђа војска Косметом се шета,
врло мало, тамо Срба оста`,
с јужне стране митровачког моста,
ништа нема од српске државе,
Срби живе у неке енклаве,
Шиптари их прогоне и даве,
а на све то, сви се луди праве.

А Русији, нек` је на срамоту,
што Србија доживље голготу,
и док ово, теби царе пишем,
сав се тресем и болно уздишем,
јер је тешко, све то поднијети,
а нама се и даље пријети.

И дан-данас, нама очи ваде,
Боже драги, шта нам све не раде,
власт Србије чудно се понаша,
и поступа, ка` да није наша.

Задње љето двадес`тог вијека,
памтићемо по злу довијека,
није лако да ти ово кажем,
али, царе, нећу да те лажем,
власт тадашња, тако нам огласи,
да не може, Космет да се спаси!?

Свако зашто, има своје зато,
те тад Космет окупира НАТО,
па ђе божур некада је цвјета`,
сада нога зликовачка шета.

Ту су Срби грдно преварени,
те ћу рећи, шта се чини мени,
ми смо царе, тада поробљени,
и од страних служби избушени,
темељи су наши разваљени,
па убрзо, све се промијени.

Власт узеше неки чудни људи,
од којих се, баш многи потруди,
отаџбину нашу да понизи,
па к понору све поче да клизи,
те смо стално у некаквој кризи,
у стрепњама и великој бризи.

Витезове наше и јунаке,
политичке вође и прваке,
крвницима дадосмо у шаке,
и то, што се код нас догодило,
никад ниђе није се десило,
нит` је `икад такве бруке било.

Ми смо жртве душманскијех хтјења,
од којих нам стижу понижења,
вјековима то се не мијења,
та нас пизма урнише и мори,
против које, српски род се бори,
а испаде, да смо ми „најгори“.

Сву нам земљу грдно затроваше,
а из груди срце ишчупаше,
великаше осудише наше,
па нас онда својски зајахаше.

Наш су Космет, сами себи дали,
ал` нијесу на томе остали!
Још подлију накану имају,
да Србију и даље парчају,
и сва блага да нам отимају,
отворено, до знања нам дају,
и то царе, више не скривају.

Двадес` пет је, ево љета прошло,
а код нас је, све ка врагу пошло,
и зло свако, од њих нам је дошло.
Урнишу нас, пљачкају и киње,
свако зло нам, та сорта учиње,
и чорбу нам с чемером зачиње.

Ак` ме питаш, што се теби јадам,
царе драги, међу људе спадам,
што големе неправде их боле,
те питају, док се Богу моле,
злу овоме, како да одоле,
и сад сучим` да се осоколе.

Отаџбину, ко љуби и воли,
та неправда пече га и боли,
зато помоћ тражим на све стране,
а најприје од тебе, Душане.

Све си ово, ти давно окуша`,
па у име свих српскијех душа,
и српскога рода цијелога,
који стече име небескога,
молим царе, да одеш до Бога,
нек ти и Он, какав савјет даде,
шта и како Срби да ураде,
отаџбину своју да одбране,
и да наше страдање прстане.

Чим то сазнаш, ти к нама потеци,
и жељени одговор нам реци,
чекамо те на Дрини ријеци,
ђе нам многи изгинуше преци.

Али, царе, то нек брзо буде,
јер душмани жестоко се труде,
да нам плећа поново изломе,
и наш народ, да у земљу згроме.

Све нам царе, на силу отеше,
а док пишем, ове ти депеше,
ево сада и у ове дане,
све њихове фаланге се кане,
и свом` силом на то су се дале,
да сав Балкан поново запале,
и заваде све народе мале,
а кривицу, опет на нас свале.

Сад европско погано „господство“,
ево креће, на Српско Војводство,
од Србије хоће да откину,
и сјеверну српску покрајину,
благородну панонску низину,
житно море, нашу Војводину!

Убрзано, на то се спремају,
зла чинити, понајбоље знају,
за која се никад не покају,
а за право и правду не хају.

Фитиљ пале, да се заталаса,
и на земљи нашег старог Раса,
зло ће јутро брзо да нам сване,
јер сад и ту земљу нам нишане,
и ту прсте, Швабе утурају,
они царе, свуд` се угурају,
мирођија у сваку су чорбу,
да би своју напунили торбу.

Ложе ватру под босански лонац,
ђе мир виси о танани конац,
и вазда је затегнута струна,
рад` вјечитих неслога и буна.

Америка Шиптаре соколи,
и на рану досипа нам соли,
то нас царе, понајвише боли.
Све то гура ватиканска клика,
те је вазда, на Србе повика,
то је слика вјечитих прилика.

И сад, све ми на несрећу слути,
опет запад, све ће да замути,
док на жртве српског рода ћути,
а албански пројекат помаже,
те се але шиптарске кураже,
па сад и југ, од Србије траже,
ал` и дио груде црногорске,
и још пола земље македонске,
а од Грчке хоће Ћићарију,
да велику створе Албанију.

Ту „држава“, исламска се прави,
да се лакше Србија задави,
и остале земље православне,
што су жеље Ватикана, давне.

Све то запад, чини и посматра,
та „држава“, њихова је мантра,
која, царе, Ватикану прија,
а с тиме се слаже Британија,
па је здушно Албанцима нуди,
да Русији што више науди,
зато Србе напада и куди,
и демоне, код Шиптара буди.

Од запада дозвола је дата,
а на штету православног брата,
да му јужна замандале врата,
јер, Русија главна им је мета,
на том` путу Србија им смета,
зато држе кључеве Космета.

Тај нас ђаво, поново ухвати,
и непозван, у кућу нам сврати,
то нас, царе, вјековима прати,
па сад мораш савјете нам дати,
а ми ћемо редове сабрати,
и на браник отаџбине стати.

На танке смо, ево спали гране,
ал` у кућу, кад насилник бане,
испред њега треба да се стане,
јер светиње, мора да се бране.

Силни царе, Немањић Душане,
сада знадеш за све наше ране,
све у писму, ја сам теби река`,
и пред твојом бистом ево клека`,
с нестрпљењем моја душа зебе,
чекајући упутства од тебе.

Док хљеб ломим и сољем га солим,
ево царе, кумим те и молим,
да упрегнеш, сад, небеска кола,
и упиташ неког апостола,
или свеца, ил` Господа Христа,
чији лик се над Србијом блиста,
шта род српски сада да уради,
да из овог` блата, се извади.

Ми смо вјерно Исусово стадо,
које Њега послушаће радо,
ал` нек` каже, шта нам је чинити,
и сучим` се од зла одбранити,
свака помоћ и савјет нам треба,
јер невоља велика нас вреба.

Свуда царе, ђе си некад` влада`,
само крст се у земљу забада,
те ка` никад, потребан си сада,
да нас спасиш од овијех јада,
па род српски, да више не страда.

На жалост је, так`о стање сада,
код Призрена, твога царе, града,
гробља руше, пале манастире,
свуд` из земље, српске кости вире.

Чудо грдно, шта Шиптари раде,
све се српско сатире и краде,
пале цркве, а при том` се сладе,
лове Србе, а све људе младе,
па на живо, органе им ваде.

У крв су им огрезнуле руке,
не стиде се од срама и бруке,
а власт наша, нашла се на муке,
какве сада донијет` одлуке.

Знаменити царе Немањићу,
војсковођо и храбри племићу,
да те брже за помоћ приволим,
трећи пут те, ево сада молим,
к нама хитај из небеског царства,
рад` спасења свесрпскога братства.

Времена је, још остало мало,
барем ово, што нам је остало,
свим снагама мора да се брани,
јер слиједе много тешки дани.

Слутим сада, да ће рата бити,
и да крв ће потоцима лити,
ал` огњиште, мора се бранити,
зато царе, требаћеш нам и ти.

Ми смо царе, тужни и снуждени,
јер смо царе, много понижени,
те смо опет допанули ропства,
али ради слободе и сопства,
с великим се теретом секамо,
и с големом силом сударамо,
ал` нећемо да им се предамо,
зато помоћ и твоју чекамо.

И ако смо поприлично бушни,
ми нијесмо народ малодушни,
и док дио тијела нам труне,
душу хране од гусала струне,
које дижу устанке и буне,
пој гуслара, када Србин чуне,
на крст часни, онда се закуне,
е тад` вјетар слободарски дуне.

Гусле свете, кад гуслар наштима,
душа јаку енергију прима,
а још у нас, витезова има,
и сијасет још мудријех глава,
које вазда српски ген је дава`,
па та памет, нек проблем решава,
и нек српство, од зала спашава.

Све њих скупа, нек владар окупи,
заједништво наше да запупи,
па кад слога у земљи пролиста,
зборно мјесто, биће твоја биста.

Та идеја, о мудријих триста,
што је света, свијетла и чиста,
вољом Бога, настала је она,
испод светог` хиландарског звона,
а отац је, Агатон изрек`о,
те то мора урадити неко.

Тај скуп мудрих, када стање сними,
савјет њихов, нек наш владар прими,
па предлоге, када им уважи,
нек најбоље рјешење потражи.

Ак` наш владар, не уради тако,
а то и ти, реци му свакако,
све ће опет поћи наопако,
и даље ће српство да пропада,
Србија ће да се раскомада,
а наш народ поново да страда.

Моћни царе, наш владару стари,
сада кад знаш, како стоје ствари,
ето смишљај, шта ћеш нам казати,
и савјете, које ћеш нам дати.

А мени се Немањићу чини,
ако ли се нешто не учини,
али брзо, што се брже може,
и ако се, сад Срби не сложе,
е, сву ће нам земљу распарчати,
а ми ћемо ка` народ нестати!

Зато, царе, што прије похитај,
за спас Срба, све горе упитај,
али брзо ти на томе дјелај,
јер, велики припрема се белај,
који нама опет се припрема,
од Латина живота нам нема.

Те франачке краљевине старе,
хоће с нама да загосподаре,
а Ватикан, њима страну држи,
те нас стално на ломачи пржи.

Од раскола, жеља је њихова,
стара скоро десет вијекова,
и она се од тад не мијења,
а њихова вјечита су хтјења,
да нас тлаче или католиче,
ту се ништа за педаљ не миче,
ни за јоту, ни за једну шару,
те су Срби, вазда на удару.

Стално запад ватру нам подложи,
што си и ти, осјећа` на кожи,
од тада је, за период дуги,
стање исто, само људи други.

Како тада, тако и данаске,
`ајмо онда поскидати маске,
па ставити на сто чињенице,
и истини погледат` у лице.

Од истине, ништа нема прече,
која просто, мора да се рече,
ко нас стално и сурово дави,
и ко нам је непријатељ прави.

Све заблуде да одмах престану,
и Срби се од запада ману,
јер, тако ми Христа и распећа,
од њих, сва нам долази несрећа.

Све што нам је, са те стране дошло,
по злу путу, Србима је пошло,
вазда су нас они сатирали,
и све голом силом отимали,
наше вође често убијали,
и тебе су, царе отровали.

Да л` сад видиш, са небеса боље,
шта нам раде на Косово Поље,
па ако се, можда, на нас срдиш,
све то и сам, можеш да утврдиш,
јер си свједок, нашег страшног суда,
зато крећи и не жали труда.

А кад Богу, све то посвједочиш,
гледај к нама, да што прије крочиш,
и све нашем владару предочиш,
да му стање детаљно објасниш,
и прецизно да му све разјасниш,
ал` пожури, немој да закасниш.

А на плећа, нашег вође, сада,
баш голема одговорност пада,
на све мора да мудро припази,
јер, велика невоља долази.

У Латина превише је лажи,
и то, царе, нашем вођи кажи,
шта све муте те западне але,
што су много јада нам задале.

Помози му, добро се потруди,
и мудре му савјете понуди,
а он онда нек` стање просуди,
и ничега нека се не кани,
отаџбину нашу да одбрани,
од западне пизме и погани.

Од кад зоре са истока руде,
стално неке уцјене нам нуде,
па ми избор други не имамо,
но за сукоб да се припремамо.

Двадесет је и четврто љето,
ускоро ће и двадесет пето,
од двадесет и првог` вијека,
сам` Бог знаде, шта нас даље чека.

Сав је свијет грдно узаврио,
ратни вихор, свуд` се распирио,
опет царе, западне су силе,
човјечанство тамом обавиле,
па на исток поново кидишу,
и Русима не дају да дишу.

Православље опет нападају,
наша браћа по крви страдају,
а душмани побједи надају.
Сви смо царе, у зебњи и бризи,
човјечанство у великој кризи,
а сав свијет ка понору клизи.

Све је црно, као море сиње,
атомско се оружје спомиње,
а разума, све је царе мање,
ето такво, сада нам је стање.

Но се надам, да Бог све то гледа,
и да пропаст човјечанства не да,
и да види, шта се сада збива,
да сотона, свјетски рат призива.

А све људе, што су лоша сорта,
пуни злобе, пакости и зорта,
нека све њих, Божја рука слисти,
и са лица Земље их почисти.

Па сад царе, ако тако буде,
за све наше мане и заблуде,
Бог и свеци нека нам пресуде,
само да нас потомци не куде,
и предака својих се не стиде,
но, ка` људе честите нас виде.

Ал` ми личи, да ће рата бити,
те се ваља добро припремити,
мач и топуз у руке латити,
и огњиште мора одбранити,
а вјерујем, то ћеш рећи и ти,
и да ћеш нам тако наредити.

Слушај, царе, мојега ми здравља,
избор нам се други не оставља,
само сила, силу зауставља,
такав закон космос успоставља.

Док ти пишем, ја душевно трунем,
али вјером Божјом ти се кунем,
све у овом писму што сам река`,
никог нема, ко би то порека`.

Прије, но ти кажем довиђења,
ево, царе, мојега виђења,
погубна је утопија тешка,
и то српска највећа је грешка,
што смо савез с другима правили,
и те змије у њедра ставили,
па онима, који су нас клали,
ми смо судбу у руке предали.

Све су Југе, и прва и друга,
биле српске пропасти и туга,
наш су народ гутале ко куга,
и то, царе, у некол`ка круга.

Да то чудо, није се десило,
све би царе, другачије било,
и да не би`, оне прве Југе,
релације, све би биле друге.

Шта је чије, ту се није знало,
нит` се тада, то коме казало,
шта ко у брак тај луди уноси,
јер би други бивали односи,
знало би се ко ливаду коси,
а ко воду треба да му носи.

Заједницу Срба и Хрвата,
папа није никада прихвата`,
да би, царе, то и ми схватили,
огромну смо цијену платили.

Опрости ми, што сам одужио,
и што `вако опширан сам био,
али мислим, Душане премили,
да смо у кал, силно заглибили,
и да сада, крајње је вријеме,
да се српско опамети племе.

Још ти писат`, имао би` бреме,
и још многе казивати теме,
а све приче, што се Срба тиче,
ал` вријеме ево нам измиче,
душмани ће брзо да ударе,
те и ово довољно је, царе.

Историја српска је велика,
и препуна ратнијех прилика,
од пропасти Лепенскога Вира,
наш род нема од варвара мира.

Шта је прије, Немањића било,
не шћех царе трошити мастило,
нити перо хабати бадава,
јер све то си, ти добро познава`.

Да би писмо, стигло ти што прије,
ни трен више чекат` се не смије,
да се сложно одупремо сили,
царе српски, честити и мили,
ево смјеста и перо остављам,
и од срца, царе те поздрављам,
до нашега братскога гледања,
уз лијепе жеље и надања,
да род српски, стекне више знања,
и престану свесрпска страдања,
ајд` у здравље, до нашег сретања.

Писмо је писано, од Божића до Светог Илије,

године 2019. а проширено је од Митровдана

до Аранђеловдана, 2024. љета Господњег.

ЧОВЈЕК, БОГ И КАМЕН

ЧОВЈЕК, БОГ И КАМЕН

Широм нашег познатог свијета,
човјек, камен на камен је мета`,
тврдоћа му његова не смета,
да уз помоћ руку и глијета,
он, сазида многа здања света.

Боже мили, чудне ли структуре,
ђе све камен, људи не потуре!
Идолима клешу споменике,
за богове праве жртвенике,
манастире, мостове, тврђаве,
па друмове, куће и уставе,
и арене за своје прославе,
све то људи, од камена праве.

Тврд је камен, па он вјечно траје,
и за проток времена не хаје,
вазда ћути, зборит` не умије,
људске тајне понајбоље крије,
зуб времена, скоро га не бије,
те му ништа наудио није.

Једном давно, на синајској гори,
Бог се драги, пред човјеком створи,
на врх сами од планинсог виса,
запов’јести за људе написа,
уреза их на каменој плочи,
па их тада, Мојсију предочи,
и рече му, да се божја слуша,
јер сам` тако спашава се душа,
од сотоне, који људе куша.

Све нас више неморално живи,
те, здрав разум код многих се криви,
лоше сјеме, све се више рађа,
па се ђаво чешће ослобађа,
свуд` је злоба, превара и крађа,
лаж постаде од истине слађа,
а род људски, међ` собом се свађа,
и камењем, на Бога се гађа.

Блуд је, разврат и неморал свуда,
час се ближи, од страшнога суда,
јер ка нашој маленој планети,
голем камен, из цвемира лети.

То Бог, с њиме људима пријети,
да се хитно дозову памети,
ил’ ће Земљу огњем изгорјети,
у трену ће, све живо мријети.

Па сад како, доћи до спасења,
од удара Божјега камења,
све зависи од нашијех хтјења,
а Бог драги, нуди нам рјешења.

Да се људи, ка истини врате,
нек пут правде и морала прате,
сваки човјек, ком` је савјест чиста,
попут Сунца, он ће да заблиста,
и носиће лакше сва бремена,
неће ником подвијат` рамена,
биће тврђи од самог камена.

Аутор: Љубиша Војиновић – МАЈСТОРОВСКИ

„Човјек је човјеку, или Бог или вук.“
Тит Макације Плаутус

Петроварадин, Васкрс 2014 љета Господњег

СЕЋАМ СЕ -Козић Саша

Као кроз маглу се сећам година пре овога времена,

Када смо били деца. Другови и браћа.

Играли се заједно.

Спавали у истом кревету, јели из истог тањира, најчешће пасуљ.

Месо и колаче само за славу,

Заједно славили рођендане, године нове.

 

Данас, деца, унуци, разни проблеми.

Отуђили смо се. Одвојили. Разишли.

Године су нас прегазиле, полако али сигурно.

Све пролази, али смрт нас још није прегазила.

И док дишемо, сећања живе.

Можда ћемо се опет сетити, можда се опет наћи,

Негде, где деца опет деле исти

тањир пасуља.

ТИШИНА -Козић Саша

 

Тишина око мене,

милује моје време.

Осуђен сам на вечну самоћу,

сада тихујем са Богом,

окружен великом сумњом.

 

Покушавам да заборавим погледе

који ме увлаче у тунеле бесчашћа.

Грешан сам ако сумњам у Њега

и у Његово постојање.

 

Надам се да нећу.

Вера ми је јача од сумње,

сумње која вековима постоји

и тера нас да убијемо разум.

 

Убијајући Њега,

убијамо сами себе,

несвесни бремена

које бацамо на своја плећа.

 

Историја,

једном може бити грешна

PESNIK

– Šta se radi drug moj?
– Pišem, pišem, drugarice,
al mi pesme zajebane mnogo,
zato za života, malo koju, žešću,
objavit sam mog`o…

Al kad dođe vreme drugo
ugledaće svetlost dana
pa meni umrlom
srašće živa rana…

Dragulji se ne prave,
oni su stvoreni,
rođeni da budu to što jesu,
na memljivim policama
ali i u mome lesu…

‘Čudni su dragulji moji
što iza mene ostaju,
vesnici večnosti postaju,
svetle okupani suncem
ali i ovde u raci,
u grobljanskom crvotočnom kalju…