ЧОВЈЕК, БОГ И КАМЕН
Широм нашег познатог свијета,
човјек, камен на камен је мета`,
тврдоћа му његова не смета,
да уз помоћ руку и глијета,
он, сазида многа здања света.
Боже мили, чудне ли структуре,
ђе све камен, људи не потуре!
Идолима клешу споменике,
за богове праве жртвенике,
манастире, мостове, тврђаве,
па друмове, куће и уставе,
и арене за своје прославе,
све то људи, од камена праве.
Тврд је камен, па он вјечно траје,
и за проток времена не хаје,
вазда ћути, зборит` не умије,
људске тајне понајбоље крије,
зуб времена, скоро га не бије,
те му ништа наудио није.
Једном давно, на синајској гори,
Бог се драги, пред човјеком створи,
на врх сами од планинсог виса,
запов’јести за људе написа,
уреза их на каменој плочи,
па их тада, Мојсију предочи,
и рече му, да се божја слуша,
јер сам` тако спашава се душа,
од сотоне, који људе куша.
Све нас више неморално живи,
те, здрав разум код многих се криви,
лоше сјеме, све се више рађа,
па се ђаво чешће ослобађа,
свуд` је злоба, превара и крађа,
лаж постаде од истине слађа,
а род људски, међ` собом се свађа,
и камењем, на Бога се гађа.
Блуд је, разврат и неморал свуда,
час се ближи, од страшнога суда,
јер ка нашој маленој планети,
голем камен, из цвемира лети.
То Бог, с њиме људима пријети,
да се хитно дозову памети,
ил’ ће Земљу огњем изгорјети,
у трену ће, све живо мријети.
Па сад како, доћи до спасења,
од удара Божјега камења,
све зависи од нашијех хтјења,
а Бог драги, нуди нам рјешења.
Да се људи, ка истини врате,
нек пут правде и морала прате,
сваки човјек, ком` је савјест чиста,
попут Сунца, он ће да заблиста,
и носиће лакше сва бремена,
неће ником подвијат` рамена,
биће тврђи од самог камена.
Аутор: Љубиша Војиновић – МАЈСТОРОВСКИ
„Човјек је човјеку, или Бог или вук.“
Тит Макације Плаутус
Петроварадин, Васкрс 2014 љета Господњег
