На путу до тамне собе
пратио ме улични пас
Ње није било ту
Ни ја одавно нијесам тамо
Али пас још чучи пред вратима и чека
–
Соба је однедавно у мени
По сред желуца
Ње и даље нема ту
Пас је одлутао за првом кујом
Крилати врапци пјевају
–
Двоноге стоноге уморно зијевају
Црвени је фењер изгубио смисао
Симболику су покљуцали врапци
Летећи око пса и кује
Који се укруг врте свезани
–
Мачке се паре бјесомучно
Не само у фебруару као прије
Сите су па из обијести…
–
Требам се одморити и сјести…
Нацртао сам жутог пингвина
Жалостив му бијеше фрак
Брк у брк јој рекох
Претекох а би ме страх…
–
Соба звечи
Лијечим се од вишка ријечи…
Сувисле су па ме стисле
Сисе јој бијаху прозирно бијеле…
Упутих погледе
стријеле затупљене…
–
Вратила се коначно у собу…
Ако се вјенчамо
Зубату ћемо дјецу рађати
И умираћемо сасвим крезуби.
(Прочитано: 33 пута, 1 прочитано данас, Сви чланци прочитани: 1.273.070 пута)