Некада сам пушио “57”, читао “Спорт”, играо томболу. За ужину – четврт хлеба и троугласти јогурт , увек с оним осећајем једноставне среће , као да нам ништа више није требало.
Слушао сам рок. Рибљу чорбу , ЕКВ , Парни ваљак , Смак… Бајагу. Те мелодије су биле наш бег, наша слобода. Навијали смо за Партизан и Звезду , свом душом и телом , сваки гол као да је био корак ближе некој нашој победи , нашим сновима.
Отишао сам у војску , постао човек , па се оженио и синове добио. Живот је тада изгледао као праволинијска стаза – јасна и чиста. Али онда је дошао рат. И све се распало. Као балон од сапунице – брзо, без упозорења , без прилике да ухватиш дах.
Југославија је била чудо за нас.Велика непоколебљива као да ће заувек трајати. Недостаје ми… све то недостаје. Али гурамо. Дани пролазе, сећања бледе , а ипак се понекад пробуде , па ти срце затрепери , као да опет осећаш мирис троугластог јогурта и чујеш песме које су нас тада носиле.