БИОГРАФИЈА – Жељко Перовић

Rating: 10.00/10. From 3 votes.
Please wait…

#željkoperovićžespБИОГРАФИЈА

Жељко Перовић, рођен сам 1952. године у Сарајеву. Поезију пишем од основне школе, када сам због исказане љубави према писаној ријечи, поред низа похвала и признања, добио надимак Пјесник, који са данашњим радом покушавам оправдавти. Након завршеног школовања своју радну каријеру започео сам у канцеларијама сарајевског Енергоинвеста, гдје са успјехом рјешавам постављене радне задатке. Један дио радног вијека провео сам на изградњи фабрика и постројења широм бивше Југославије. У дугогодишњој каријери радио сам као технолог, конструк и руководиоц градилишта, а касније, по повратку у Сарајево, и на другим одговорним радним мјестима.
Сплетом ратних околности 2002 године одлазим на рад у Шведску, а слободно време проводим у просторијама Књижевном клубу „Милош Црњански” чији сам убрзо постао члан. Завршетком радне каријере враћам се остављеној љубави – поезији. Моје песме нашле су место у многим електронским медијима за књижевност и културу, као и у разним зборницима поезије. Написао сам књигу Варошина Које Више Нема. Радим на роману под називом Дани Младости.
Члан сам Удружења пјесника Србије!
И на крају једна моја мисао у складу са биографијом.
Године су као ограде, неком границе, а неком изазов да их прескочи!

Аутор сам Збирке пјесама “Варошина Које Више Нема”. Књигом пкушавам направити равнотежу између; успомена и стварности, ништавила и наде, младости и старости, мира и ратне олује, живота и смрти.
У поетско-есеистичкој књизи понудио сам шездесетседам пјесама са есејима и мојим мислима везаним за тему написане пјесме. Поезију сам разврстао у пет група; елегију, љубавну, родољубиву, мисаону и описну. Настојао сам да буду јаднако бројчано заступљене.
Управо у елегији са пјесмом Мир И Тисина, назире се нит са којом спајам прошлост и садашњост.

МИР И ТИШИНА

Истрошен од кратких корака,
И вида који гасне
Посрћем и тражим купу у парку,
Да дрхтан тијело одморим,
И одбјеглу снагу поново вратим.

А јесен хладним
И зубатим вјетром
Шиба ми лице и ратује
Са годинама
И старости мојом.

У мени све замрло,
Хладило лице оковало,
А поглед као да ноге има,
Стидан од сретања у страну бјежи,
Да ме неко не препозна
Да ме не тјеши.

А јесен хладним
И зубатим вјетром
Шиба ми лице и ратује
Са годинама
И старости мојом.

Некад сам у пролазу
Баш на овом мјесту,
Крајичком ока, стидно
У бијеле косе гледао,
И шешире до пола главе упале
Што брадом и рукама дрхтним
Штап чувају.

А јесен хладним
И зубатим вјетром
Шиба ми лице и ратује
Са годинама
И старости мојом.

Ево, и ријеме је промјенило боје,
На гранама лишће пожутило
Као слике из прошлости моје.
Или се небо није умило,
Или су криве наочаре сузне.

А јесен хладним
И зубатим вјетром
Шиба ми лице и ратује
Са годинама
И старости мојом.

О, моје памтило очајно
Да ли сам врата закључао,
Или се хладна вјетрина уселила
Умјесто мене утоплила.
Мир и Тишина!

Љубавну групо отвари сам пјесмом М Е Ћ А В А. Када истина у љубави залута и заврши у лавиринту лажних оправдања, излазна се врата широм отворају, а љубав као ватра без жара почиње се гасити.

М Е Ћ А В А

Корачам по леду истине твоје,
Око мене руља, повици, пароле,
Ми нећемо даље овдје нам је боље
Макар пили чаја из ледене шоље.

Кочијашу, за ме упрегни саоне,
Кад коњи појуре, нек прапорци зазвоне,
Возит ћеш ме тамо, амо снијег се топи,
Ја ти нудим пиће, ако желиш попи’.

Ајд’ сад крени, попусти дизгине,
Нек пројуре брда и долине,
Шибни, тјерај, ово је судњи час,
Облак небом клизи, стиче прије нас.

Крш се зачу, помјери се стијена,
Све црвено, бијело више нема,
Нек и даље пију чај из шоље,
Свима њима биће тако боље!

Пјесму ОДЛАЗАК најлакше сам написао, али је она у мени дубок траг оставила. Послије рата све се мијења и град и радно мјесто и пријатељи. И тако то крене, од љубави и среће, до окренутих леђа без суза и жала, са пласичним кесама пуним туге у рукама.

ОДЛАЗАК

Како да понесем све што ми треба,
Како да понесем дио мога неба,
Како да понесем раскршће младости моје,
Како да понесем мога града боје?

А моја кеса исувише тјесна,
А моја кеса с правом на све бјесна,
А моја кеса само њима смјешна.

Оставит те морам другима од силе,
Оставит те морам тргам своје жиле,
Оставит те морам у сјају док блисташ,
Оставит те морам немој да ме питаш.

А моја кеса исувише тјесна,
А моја кеса с правом на све бјесна,
А моја кеса само њима смјешна.

Коме ли је теже кад бих мого знати,
Коме ли је теже ко сад више пати,
Коме ли је теже живити у сјени,
Коме ли је теже теби или мени?

А моја кеса исувише тјесна,
А моја кеса с правом на све бјесна,
А моја кеса само њима смјешна!

Са пјесмом ЈАБУКА загризао саму мисаону групу, која ми у писању троси највисе енергије.

JABUKA

Polagano sve prestaje, troše se
pogledi
Na dnevno svjetlo svikli,
A mi radnim zovom kao pčelice odlazili,
U povratku za kaznu iste ljude nismo sreli,
Za slobodu uma krugom osuđeni.
Mogli smo više, mogli smo bolje
Na dnevno svijetlo svikli,
Nikad dovoljno i uvijek je malo.

Polagano sve prestaje, troši se
vrijeme,
Zalud trudi, zalud putovanja, zalud zaustavljanja,
Vrijeme kao potok nestaje,
Preko kamena oblutka klizne
Pa kroz šume i poljane,
A mi zaneseni kroz životno granja,
U sretanju neznanca zdravili
Starini ruku pružili, od pomoći bili.
Mogli smo više, mogli smo bolje,
Zalud trudi, zalud putovanja, zalud zaustavljanja
Nikad dovoljno i uvijek je malo.

Polagano sve prestaje, troše se
htijenja,
Čovjek uči i nauči da se znanjem gosti,
Da putuje oči obraduje,
Za pročitane knjige muzikom se častil,
Starom pjesmom iz mladosti davne,
Ruke pružam, sada prema tebi.
Mogli smo više, mogli smo bolje
Čovjek uči i nauči da se znanjem gosti,
Nikad dovoljno i uvijek je malo.

Polagano sve prestaje, troši se
snaga,
Istrošen čovjek tek na sebe liči,
U prostoru tijelo naviklo,
Rukom dotaći udaljeno,
Vriskom uspjeh oglasiti.
Sa sobom dostignuće podijeliti.
Mogli smo više, mogli smo bolje,
Istrošen čovjek tek na sebe liči,
Nikad dovoljno i uvijek je malo.

Polagano sve prestaje, troše se
misli,
Kao nagrižena na stolu rumena jabuka,
Koja čeka vrijeme da je utruli
I sve što smo mogli, ili ne mogli,
Jednog će dana trulež postati.
Mogli smo više, mogli smo bolje,
Kao nagrižena na stolu rumena jabuka,
Nikad dovoljno i uvijek je malo!

Овом пјесмом Варошина Које Више Нема која уједно носи назив моје књиге, почињем “красти” сјећања која су иза мене остала. Да их у стиховима за себе и за друге чувам.

ВАРОШИНА КОЈЕ ВИШЕ НЕМА

Од када сам град напустио
И невољно отишао,
Крстим се и палим свијећу,
Ту годину не желим да памтим,
Ни сјећати се више нећу.

И не рад бола или страха,
Тијело ће бол оздравити
А разум страх побједити,
Кунем се за освету,
Од данас његово име
Великим словом писати нећу.

Али ево, признајем,
Јутром се будим
Сјећањем на безбрижне
Младалачке дане
И почињем, што никада нисам,
Мислима да прошлост тргам,
Отимам и крадем.

Погледом тражим маглу,
Онако густу, као облак бијелу,
Које овдје нема,
Нема ни ријеке да се прегази
И град као јабуку подијели,
Нема ни ватре на улици која пламти
Срца да угрије и лица позлати,
Нема ни планина сплетених у коло
Као народ шаролико,
Нема ни познатих на улици пролазника
Да се рукују, у пролазу застану
Уз наклон капу скидају, за здравље упитају,
Нема ни живота без старог огњишта!

(Прочитано: 89 пута, 1 прочитано данас, Сви чланци прочитани: 1.200.923 пута)

Аутор: Жељко Перовић

Аутор: Жељко Перовић Жељко Перовић, рођен је 1952. године у Сарајеву. Поезију пише од основне школе када је због исказане љубави према писаној ријечи поред низа похвала и признања добија надимак Пјесник, који са данашњим радовима потврђује. Након завршеног школовања своју радну каријеру започиње у канцеларијама сарајевског Енергоинвеста, гдје са успјехом рјешава постављене радне задатке. Један дио радног вијека провео је на изградњи фабрика и постројења широм бивше Југославије. У дугогодишњој каријери радио је као технолог, конструк и руководиоц градилишта, а касније, по повратку у Сарајево, и на другим одговорним радним мјестима. Сплетом ратних околности 2002 године одлази на рад у Шведску где слободно време проводи у просторијама Књижевног клуба „Милош Црњански” чији члан упрзо постаје. Завршетком радне каријере враћа се остављеној љубави – поезији. Његове песме нашле су место у многим електронским медијима за књижевност и културу, као и у разним зборницима. Написао је књигу Варошина Које Више Нема. Ради на роману под радним насловом Дани Младости. Члан је Удружења пјесника Србије!

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

https://www.poezija.rs/wp-content/plugins/wp-monalisa/icons/wpml_bye.gif 
https://www.poezija.rs/wp-content/plugins/wp-monalisa/icons/wpml_good.gif 
https://www.poezija.rs/wp-content/plugins/wp-monalisa/icons/wpml_negative.gif 
https://www.poezija.rs/wp-content/plugins/wp-monalisa/icons/wpml_scratch.gif 
https://www.poezija.rs/wp-content/plugins/wp-monalisa/icons/wpml_wacko.gif 
https://www.poezija.rs/wp-content/plugins/wp-monalisa/icons/wpml_yahoo.gif 
https://www.poezija.rs/wp-content/plugins/wp-monalisa/icons/wpml_cool.gif 
https://www.poezija.rs/wp-content/plugins/wp-monalisa/icons/wpml_heart.gif 
https://www.poezija.rs/wp-content/plugins/wp-monalisa/icons/wpml_rose.gif 
https://www.poezija.rs/wp-content/plugins/wp-monalisa/icons/wpml_smile.gif 
https://www.poezija.rs/wp-content/plugins/wp-monalisa/icons/wpml_whistle3.gif 
https://www.poezija.rs/wp-content/plugins/wp-monalisa/icons/wpml_yes.gif 
https://www.poezija.rs/wp-content/plugins/wp-monalisa/icons/wpml_cry.gif 
https://www.poezija.rs/wp-content/plugins/wp-monalisa/icons/wpml_mail.gif 
https://www.poezija.rs/wp-content/plugins/wp-monalisa/icons/wpml_sad.gif 
https://www.poezija.rs/wp-content/plugins/wp-monalisa/icons/wpml_unsure.gif 
https://www.poezija.rs/wp-content/plugins/wp-monalisa/icons/wpml_wink.gif