Категорија: Uncategorized

Crni oblaci prekriše nebo,

magle doneše previše sive.

jesen ubija pesnika u meni,

ni muze više ovde ne žive.

 

Lišće odavno izgubi žutu,

tu finu boju jesenje topline,

s’ njom se izgubi pesnik u meni,

dušu prekriše boje sive.

 

Skupljam ostatke pesničke duše,

po sivilu polja još tražim stih,

ruka mi drhti, ništa novo,

da li ću naći neki od njih.

 

Predamnom papir i dalje prazan,

stihovi vešto u maglu beže,

sivilo, sivilo, svuda u meni,

sivilo zbog tebe, ne zbog jeseni.

 

Sivilo, sivilo, što dušu steže,

o… zašto i stihovi s tobom beže.

 

Milovan Petrović

–

Sve su laži o prošlosti tvojoj,

crna knjiga tvojih iskušenja,

pričaš priče, peglaš paučinu,

zaboravi to ništa ne menja.

 

Sve je crno, senke i prašina,

siva prošlost maglom prekrivena,

ne pravdaj se, ne muči se više,

zaboravi to ništa ne menja.

 

Ja te volim takvu kakva jesi,

i ne slušam šta je prošlost tvoja,

izbrisano gumicom zauvek,

sad je važno da si samo moja.

 

Milovan Petrović

–

Na sobi zatvoren prozor,
na zidu tvoja slika,
mislim da čujem korake tvoje,
u masi prolaznika.

Otvaram prozor pogledam dole,
nigde poznatog lika,
samo se čuje odjek koraka,
u masi prolaznika.

Vraćam se tužan,
sedam na krevet,
na zidu ista slika,
zašto te nema dole da prođeš,
u masi prolaznika.

Ponovo čujem poznate zvuke,
to mora da tvoja je štikla,
pogledam dole,
to kesten pada,
u masi prolaznika.

Sad kunem  drvo kestena,
zaista ružna slika,
zašto baca plodove svoje,
u masi prolaznika.

Milovan Petrović

–

Listam stranice prošlosti svoje,

lagano dan po dan,

u njima tražim kose tvoje,

zelenih očiju plam.

 

Čežnja me stalno u nazad vuče,

još želim dragi mi lik,

uzalud, uzalud, stranica prazna,

a u njoj tužan stih.

 

I dalje listam, tragam za tobom,

ma gde si, kad bih znao,

budi se sumnja, grudi se stežu,

dal’ sam te i imao.

 

Dali si bila u mojoj bašti,

ruža il drugi cvet?

ili si samo u bujnoj mašti,

obišla sa mnom svet.

 

Poslednju stranicu prošlosti vrtim,

nažalost sada znam,

ti si mi bila nada i želja,

bila si samo san.

 

Milovan Petrović

Nisi znala da postojim,

da me puti tebi nose,

da sam rođen samo zate,

da milujem tvoje kose.

 

Nisi znala da sam seme,

što sa poljem žito daje,

nisi znala da sam senka,

što za tobom uvek traje.

 

Nisi znala, čekala si,

ne imala, imala si,

sad si srećna, pa neka si,

a i ja sam jer moja si.

 

 

Milovan Petrović

 

 

Jutarnje sunce umiva gradić,
za kim te želja mine,
srce ti puno,
sad si u njemu
i gledaš sa visine.

Stražilovom pesma,
ptica se širi,
slikati nešto se mora,
pred tobom platno,
kičica u ruci,
paleta puna boja.

Po belom platnu,
sigurna ruka,
vešto ti četkicu vuče,
blistaš od sreće,
dok srce igra,
ponovo ti si kod kuće.

Na platnu lagano,
sveže boje,
prve obrise prave,
crkvena porta,
česma”Četir’ Lava”,
u centru “Patrijaršija” spava.

Sad se na platnu,
prelepih boja
rađa poema nova,
pa se i mladi,
besmrtni pesnik,
smeši sa Stražilova.

Ovo je igra,
tebe i Branka,
probaste ko bolje ume,
voljeno mesto,
Sremske Karlovce,
u slici il reči da razume.

Milovan Petrović

Dozvoli da na tren,

dotaknem ti snove,

da u njih unesem,

radost i toplinu,

dozvoli da zauvek,

ostanem u njima

i da se utopim,

ko boja u vinu.

 

Dozvoli da za mnom,

zaključaju vrata,

da ključeve bace,

niz neku strminu,

dozvoli da zauvek,

ostanem u tebi,

a ti za to vreme,

uživaj u vinu.

 

Milovan Petrović

Sve pesme srca mog,

darujem samo tebi,

jer ti si boginja,

zvezda na nebu,

pa ko te voleo nebi.

 

Sve pesme koje čitaš,

samo su poklon moj,

za tvoju ljubav,

za sjaj u oku,

za nežni dodir tvoj.

 

Pa ako nekad,

uz zvuke gitare,

prepoznaš pesmu moju,

znaj da je pisah,

samo za tebe,

tebe i ljubav tvoju.

 

I zato slušaj zvuke gitare,

pažljivo svaki stih,

slušaj ih tiho,

slušaj ih nežno,

vredna si svakog od njih.

 

Milovan Petrović

 

 

Nažalost ja nemam sidro,
znate li šta je to!?
To vam je ona sprava,
s’ kojom se ukotvi brod.

Zbog toga lutam svetom,
i tražim nove luke,
ploviti bez sidra morem,
to su vam zaista muke.

Ponekad nađem lagunu,
pomislim muci je kraj,
oblaci pozovu vetar,
odjedrim zauvek znaj.

Sad luke tuguju za mnom,
verujte nisam kriv,
ploviti bez kotve morem,
dobro je da sam živ.

I tako morima lutam,
ko stari napušten brod,
podamnom duboko more,
a iznad nebeski svod.

Milovan petrović

Opet me oluje nose,
bacaju na oštre hridi.
Moj brod se bori sa burom,
kopno se nigde ne vidi.

Ko stari kapetan, znam da,
luka za lađu je spas,
borim se s olujnim vetrom,
mirno je more za nas.

Znam…Stojiš negde u luci,
kiša ti lije niz lice,
pogled ti stremi daleko,
plašiš se poput ptice.

Naći ću mirnu luku,
moj brod će u njoj stati,
po sjaju u tvom oku ,
ja ću te prepoznati.

Pružiću ruke k’ tebi,
vodi me gde god znaš,
brod traži novog kapetana,
veruj mi,… briga me baš.

S’ tobom ću jedriti kopnom,
ploviti morima sreće,
sinje me more, veruj mi,
videti više neće.

Milovan Petrović