Категорија: Uncategorized

Da sam soko, pa da imam krila,
da preletim brda i doline,
da pobegnem iz ovog sivila
i da vidim lica meni mila.

Da sam soko leteo bih jugu,
preleteo mora i planine,
ostavio sivilo za sobom,
da i meni malo sunce sine.

Video bi oca staru majku,
pozdravio sve svoje drugare,
obišao crkvicu u selu,
poljubio prag kuće nam stare.

Da sam soko leteo bih dole,
tek toliko da me želja mine,
dočekao nekolike zore ,
i gledao kada sunce sine.

Zatim bi se sasvim iznenada,
ne znam zašto, nešto dogodilo,
rekao bih zagledan u nebo;
“Ja bih nazad u svoje sivilo”.

Milovan Petrović

–

Lutao sam ulicama grada,

zagledao strane prolaznice,

nadao se ponovnom susretu

i dodiru tvome lažljivice.

 

Rekla si mi da ćeš brzo doći.

Da sam zate jedan i jedini,

da sam svetlo što na nebu sija,

i razbija snagu pomrčini.

 

Rekla si mi da moraš da ideš,

i da ćeš se uskoro vrartiti,

da ćeš doći što pre budeš mogla,

pa da ćeš mi dane pozlatiti.

 

Mlad, naivan, verovah ti ludo,

u čekanju moja mladost prođe,

lutao sam ulicama grada,

tražio te al’ ti mi ne dođe.

 

Sad kad mladost iza mene osta,

kad znam da si jedna lažljivica,

ja i dalje tražim te po gradu,

bez tebe sam samo lutalica.

 

Milovan Petrović

–

Na staroj klupi

dvoje se vole,

a nekad ti i ja.

Dole u luci

talasa more,

a nekad ti i ja.

U našoj sobi

svetiljke gore,

a nekad ti i ja.

Posle noći

pevaju zore,

a nekad ti i ja.

Na licu sad mi

staračke bore,

a gde smo ti i ja?

…

a nekad ti i ja.

…

a nekad ti i ja.

…

a nekad …

 

Milovan Petrović

–

Žubori pored puta česma stara
Kao da želi reći tajnu neku
Možda šapuće ime neimara
Ili Božansku istinu o čoveku.

Možda je neimar u nju utkao svoje srce
I ono sada lagano kuca
Pa svaka kap kao suza bistra
Kazuje tajnu njegova srca.

Stranče,zastani,oslušni zvuke
Možda ćeš u njima otkriti sebe
Možda je u svaki kamen ovaj
Neimar utkao i deo tebe.

Sanjao sam livade i polja,

zrela žita iz detinjstva moga.

Sanjao sam bagrem procvetali,

belu trešnju, a i orah stari.

Sanjao sam sve puteve naše,

što nam bose noge pretrčaše.

Oca, majku, familiju celu,

pa i tebe najlepšu u selu.

Sanjao sam tvoje pletenice,

duge noge i pegavo lice.

Sanjao sam da smo deca samo,

da smo srećni i da se igramo.

Sanjao sam prelepog leptira,

i čobana kako frulu svira.

Sanjao sam, sad ne sanjam više,

i snovi se moji umoriše.

 

Milovan Petrović

–

U tamnoj noći, ulicama grada,
tiho se lopov kreće,
bez kalauza i drugih sprava,
pitaš se nesrećnik gde će.

Ogrnut tamom i plaštom noći,
prilazi prozoru tvome,
prozor otvoren, soba u mraku,
pomažeš lopovu svome.

Sad lopov bez muke, svoj plen uzima ,
poljupce tvoje krade,
nežne dodire, srce iz grudi,
šta ćeš kad sve mu dade.

Lopov se vešto uz tebe privi,
njegov ti dodir prija,
tiho šapućeš, dok telo ti slavi,
” Lopov si pravi”.

Kad rana zora kroz prozor uđe,
naruši mrklu tminu,
umorni lopov skoči kroz prozor,
i nesta u daljinu.

Milovan Petrović

U svitanje novog dana
ti ne želiš biti sama.
Želiš samo moju ruku,
i moj dodir na jastuku.

Želja ti je ispunjena,
a molitva uslišena.
Sad si srećna svakog dana,
nećeš više biti sama.

Još se pita duša tvoja,
šta je onda želja moja.
Želja nam se podudara,
podudarnost sreću stvara.

Želim tvoje noge bose,
da skidaju moje rose.
Da me bude kose plave,
tu odmah kraj moje glave.

Želim da si vila moja,
a ja stalna želja tvoja.
Da mi dodir tvoje ruke
briše tugu, dnevne muke.

Zato voli naše želje,
pa nek su nam na veselje.

Milovan Petrović

Lažem kad kažem,

da mi je lako,

da vreme bez tebe

više me ne boli.

 

Lažem kad kažem,

a tako bih plako,

žar ljubavi naše,

još u meni gori.

 

Lažem kad kažem

da sve je daljina,

da je magla davno

prekrila sećanja.

 

Lažem,… a istina,

u meni odzvanja,

moje srce i sad,

samo tebe sanja.

 

Milovan Petrović

–

Pričaš da voliš jesen,
i sve jesenje boje,
ja volim boju očiju tvojih,
tebe i lice tvoje.

Kažeš da jesen je rodna,
ko žena što blizance nosi,
ja volim jutro s’ tobom,
nemir u tvojoj kosi.

Govoriš da jesen je za tebe,
ko čaša vina u noći,
a ja da jesen bez tebe,
voleti neću moći.

Pa kad je tako,
kad jesen voliš,
želim da dok nas ima,
u naša srca,
nikad,
baš nikad,
ne dođe hladna zima.

Milovan Petrović

Moja je pesma ko suza čista,

pisana srcem svakog novog dana,

moja je pesma ko devojka čedna,

ponekad tužna, nekad razdragana.

 

Moja je pesma izvor bistre vode,

što umornom putniku novu snagu daje,

moja je pesma ko kapljica s lista,

što u more kane i zauvek traje.

 

Moja je pesma blagi povetarac,

što se s gore vine i hladi nam čela,

moja je pesma nekad nevesela,

ponekad je takva a da ne bi htela.

 

Zato moju pesmu prihvatite svaku,

onu veselicu, čednu, umiljatu,

pa i onu što vam, kad-kad dušu para,

greška je u štampi,… možda do pisara.

 

Milovan Petrović

–