Категорија: Uncategorized

Osim tebe ne poznajem nikog,

sve su druge bezimene žene,

i još čeznem ja za tvojim likom,

još uvek si anđeo za mene.

 

Često prođem putevima starim,

gde nekada šetasmo udvoje,

kiša pada vetrovi duvaju,

a ja čujem samo ime tvoje.

 

Još se ptice u daljinu sele,

pa se opet u proleće vrate,

kad se vrate što te ne dovedu,

možda samo zaborave nate.

 

Osim tebe ne poznajem nikog,

sve su druge bezimene žene,

tražim ženu bar sa tvojim likom,

još uvek si anđeo za mene.

 

Milovan Petrović

 

Oprosti za sve što jesam, i što ti nisam dala.

Što sam ti otkrila svoja osećanja,

što sam ti stavila do znanja da ću te voleti,

ma gde god bio.

 

Izvini što još pamtim ono vreme,

što me boli još to breme.

Za sve što jesam i što nisam bila, izvini..

Možda sam i sama kriva.

 

Oprosti što te pamtim u hladnim noćima,

nadajući se takvim sličnim očima.

Želeći da i ti bar upola toliko patiš,

da poželiš nazad da se nekad vratiš.

 

Zbogom, pesme više neću pisati o tebi

jer mnogo sam time naudila sebi.

Prva ljubavi, u svakoj si kosti….

Još te volim, izvini, oprosti..

 

 

Aleksandra Popović.

 

Pesma će biti objavljena na  http://www.krbalkan.rs/info-001.html .

Probudio si u meni stih.

Provukao se tuda i jedan ton onako nežan,umilan i tih.

Uz stihove i tonove našle su se i reči,

koje ti samo moje srce može reći.

 

Doneo si note u moj dom,

instrumente i ritam uklopio si sa svom

svojom ljubavlju i zagrljajem koji mi daje sigurnost i toplinu.

 

Zapevao si stih,

sve tmurne noći si pretvorio u dane.

Nasmejao si se i pogledao me pesnički,

onako znatiželjno,da ti srce stane.

 

Šaputao si mi sve one pesme,

pesme večnih ljubavi i prevaziđenih rana.

Iz tvojih usta su izlazile slike života,

naših budućih i lepših dana.

 

Probudio si u meni pesmu,

promenio violinski ključ mog života.

Ja više nisam ona  muza kojoj kompoziciju stvaraš,

sve više i više postajem tvoja nota.

 

 

 

Popović Aleksandra..

Na krilima blagog povetarca,

svrati danas u sećanja moja,

sve je isto oboje smo mladi,

miluje me opet kosa tvoja.

 

Kao vihor prohujaše slike,

slike naše iz prošlosti davne,

sve je isto, samo mi smo stari,

sećaju nas samo spomenari.

 

Danas duva, oluja i sneg je,

nema više topline ni sunca,

sve je isto samo tebe nema,

moje srce za sećanja kuca.

 

Milovan petrović

–

Danas sam srećan ulicom šetam,

razgledam voljeni grad.

Danas se smejem i nisam setan,

jer tebe nema sad.

Danas se sunce na mene smeje,

danas je najlepši dan,

danas ja lažem da tugu skrijem,

jer tebe nema sad.

Danas je sunce zašlo za oblak,

danas ne volim grad,

danas ne šetam,

danas ja patim,

danas napuštam grad.

 

Milovan petrović

–

 

Rujna zoro pesmom opevana,

pojem ptica i sunčeva dana,

pevaj pesmu nek zaječi gora,

sve što raste radovat se mora.

 

Sve što raste i što dušu ima,

nek zapeva na cvetnim poljima,

nek zapeva omorika svaka,

bistri potok, riba iz brzaka,

 

Zapevajmo pesmu svima znanu,

novoj zori novom našem danu.

Pa nek zora od sreće zablista,

raspevana i ko suza čista.

 

Čak i gora nek se zatalasa,

sve od pesme i predivnog glasa.

Zapevajmo odu uztreptanu,

rujnoj zori, svakom novom danu.

 

Milovan Petrović

–

Došla si noćas u snove moje,

otera tugu i jad,

ostavi dušu i srce svoje,

ja ne znam ko sam sad.

 

Došla si noćas u snove moje,

vrati mi snagu i moć,

došla, otišla, molim te reci mi,

da ćeš mi opet doć’.

 

Došla si noćas u snove moje,

da vatri ugasiš plam,

došla si, ne idi, zauvek ostani,

ne želim da budem sam.

 

Milovan Petrović

–

Zvezde su noćas prekrile nebo,

nad starim hrastom sad mesec sj’a,

sve je ko nekad šumarak spava,

zašto smo daleko samo ti i ja.

 

I klupa stara hrasta pita,

gde smo, zašto nas više nema,

već dugo noću tiho šapuću,

možda već znaš, mi smo im tema.

 

Dođi još jednom pod naše zvezde,

pod žuti mesec i stari hrast,

dođi zbog klupe, dođi zbog noći,

zbog tebe, mene, dođi zbog nas.

 

Milovan Petrović

–

Godine prođoše mnoge,

slike izbrisa vreme,

senke prekriše prošlost,

sećanje na tebe i mene.

 

U magli sećanja mojih,

još tražim sliku tvoju,

nađoh je staru i bledu,

prošlost joj izbrisa boju.

 

Kosu ti još mrsi vetar,

sećam se,… hodaš po rosi,

cvet ti u njoj ne vidim,

vreme te sve dalje nosi.

 

I sad se samo pitam,

dali se nekad setiš,

da jednom davno mi reče,

da sa mnom želiš da letiš.

 

Milovan Petrović

–

Oprosti ako sam išao brzo,

ako si trčala za mnom,

nisam to želeo,

samo sam mislio,

da vremena imamo malo.

 

Oprosti ako su naše dane,

ponekad zalile kiše,

možda sam samo,

jurio, žurio,

od života želeo više.

 

Oprosti, ako sam uzalud,

traćio vreme svoje,

ako sam nesvesno zbog toga,

ranio srce tvoje.

 

Oprosti ako je zbog mene,

skliznula suza niz lice.

oprosti, oprosti,

molim te oprosti,

oprosti lepotice.

 

Milovan petrović

–