Категорија: Uncategorized

Ne diraj mi snove

što me napred vuku,

što mi nadu daju

za naredne dane,

ne diraj mi snove

jer bez njih sam niko

i vreme će bez njih

zauvek da stane.

Ne diraj mi snove,

pusti me da maštam,

jer bez njih sam prazan

ko mešina neka,

ne diraj mi snove,

jer samo sa njima,

mogu ići dalje

dostojan čoveka.

 

Milovan Petrović

–

Jutros sam ustao na levu nogu

pa mi se mrse konci,

baš mi ništa ne ide od ruke,

skroz mi pobrkani lonci.

 

Dal’ vam se isto ponekad desi

da dan vam nije lak?

Meni baš često

svake sedmice,

svaki ponedeljak.

 

Utorak kao da odahnem malo,

bolji je tek radi reda,

nešto između dobra i zla,

mislim da dođe mi sreda.

 

Četvrtak, petak i nisu loši

taman se uhodam malo,

subota nedelja k’o svaki vikend,

samo mi do njih stalo.

 

Nedeljom  uveče već počne nervoza

znam šta sutra me čeka,

da mi je samo nekako pobeći

od teškog ponedeljka.

 

Milovan Petrović

–

Vas nije donela roda

spustila na naš dom,

vas je poslao Bog,

na radost srcu mom.

 

Rasle ste u domu našem,

k’o dve malene ptice,

a danas kad vas gledam,

dve prave lepotice.

 

Sudbina odredi tako

da od vas odem daleko,

o mojoj brizi za vama,

već će vam pričati neko.

 

Sad kad sam tako daleko,

često bih pustio krik,

koliko zaista želim,

da vidim vaš dragi lik.

 

A kad me više ne bude bilo,

kad me prekrije tama,

moja će duša gore na nebu,

opet brinuti o vama.

 

Za vama moja briga

ni gore neće biti manja,

uvek ću misliti na vas,

Suzana i Tanja.

 

Milovan Petrović

 

Pesmu posvećujem mojim ćerkama

Suzani i Tatjani
–

Ko nam je ukrao snove,

uneo tugu u duše,

ko to dozvoli da nam se snovi,

ko kula od karata sruše.

 

Sanjasmo u mladosti svojoj

čudesne snove neke,

pitome brežuljke, cvetne livade,

malu kućicu kraj reke.

 

Sanjasmo i jata ptica,

slobodna što nebom lete,

ko to pokvaren beše,

pa strpa ih u krletke.

 

Sanjasmo i decu našu,

decu!… ne jedno dete,

ko to zabrani rodama

na našu kuću da slete.

 

Ko nam to ukrade snove,

eh,… samo kad bi znali,

da nam ih ponovo vrate,

baš sve,… ma sve bi dali.

 

Milovan Petrović

–

Vratiću se jednog dana

gde mi moja mladost osta,

da pokupim uspomene,

kraj Šabačkog starog mosta.

 

Vratiću se da potražim

izgubljene snove moje,

da kraj Save, Starog Grada,

sretnem staro društvo svoje.

 

Vratiću se da još jednom

vidim polja Mačve rodne,

vinograde i voćnjake

Pocerine blagorodne.

 

Pa i tamo preko Save

gde prostire se ravnica,

Sremska polja prebogata,

zasadima lubenica.

 

Vratiću se svome kraju

da me pusta želja mine,

a kad sve to opet vidim,

nek nestanem u visine.

 

Milovan Petrović

–

Kroz poluzatvorene zaluzine
Mesec u srebrnom luku mi se smeje
Noseci vetrom leprsave iskre
U noci plesuci telo mi greje

Otkrivam osmeh sto nikad ne bledi
Dok odblesak srece u meni treperi
I znam da glasovi koji me zovu
Imaju radost i skrivenu zelju.

Podigni oci visoko put sunca
U jutra kad cujes cvrkut ptica
I seti se ljubavi koja te prati
U nemoj mimici njenog lica.

Život je k’o trkačka staza,

od starta pa do cilja,

koliko duga!?

Zaista ne znam,

…možda nekol’ko milja.

Ne trči, ne juri na stazi svojoj,

jer pre ćeš cilju stići,

a posle cilja praznina samo,

i dim i pepeo ti si.

Ne trči ne juri život je ovo,

a ti sportista nisi.

Zastati malo na svojoj stazi,

veruj mi nije šteta,

zašto bi želeo u ovoj trci,

postati prvak sveta.

Poznavah jednog što prvak beše,

pobedi baš ovog leta,

za poklon dobi molitvu, sveću,

a tek mu trideseta.

Još neko reče da nema smisla,

“Toliko zasluge i slave”,

Već da mu ime i malu sliku,

na zadnju stranicu novina stave.

Znam ja i drugog čoveka,

taj živi u svetu svom,

njemu se nigde ne žuri,

on trči maraton.

Do cilja još dosta godina ima,

pobeda, nije mu meta,

dok drugi kraj njega jure,

njemu je devedeseta.

I zato kad sa starta kreneš,

ne želi imena slavnog,

ne žuri na životnoj stazi,

jer život nema popravnog.

 

Milovan Petrović

–

Pišem pismo svojoj staroj majci,

starom ocu, a i vama svima,

šta ja radim ovde u tuđini,

i šta imam u svojim mislima.

 

Oko mene ljudi nepoznati,

raznih boja i raznih kultura,

utonulih u svojim mislima,

svak u sebi svoju brigu gura.

 

Dani tmurni, bledi, istovetni,

izlizani od rada i muke,

mnogi bi se vratili svojima,

al ne mogu zbog stida i bruke.

 

Novca ima, zaradi se nešto,

primiš platu, poplaćaš račune,

a ostalo sve ti uzmu vešto,

da ti možda u džepu ne trune.

 

Prijatelja skoro da i nemaš,

prijateljstva kao da se plaše,

čim umorni svojoj kući dođu,

sa dva ključa vrata zaključaše.

 

Ja se ovde baš i ne snalazim,

radim, pišem, kradem Bogu dane,

pokušavam pronaći se negde,

i po muci svojoj vešto gazim.

 

Pisao bih još mnogo i dugo,

ali eto isteklo mi vreme,

svakog dana ista priča ovde,

kad se čuju fabričke sirene.

 

Milovan Petrović

–