Pišem pismo svojoj staroj majci,
starom ocu, a i vama svima,
šta ja radim ovde u tuđini,
i šta imam u svojim mislima.
Oko mene ljudi nepoznati,
raznih boja i raznih kultura,
utonulih u svojim mislima,
svak u sebi svoju brigu gura.
Dani tmurni, bledi, istovetni,
izlizani od rada i muke,
mnogi bi se vratili svojima,
al ne mogu zbog stida i bruke.
Novca ima, zaradi se nešto,
primiš platu, poplaćaš račune,
a ostalo sve ti uzmu vešto,
da ti možda u džepu ne trune.
Prijatelja skoro da i nemaš,
prijateljstva kao da se plaše,
čim umorni svojoj kući dođu,
sa dva ključa vrata zaključaše.
Ja se ovde baš i ne snalazim,
radim, pišem, kradem Bogu dane,
pokušavam pronaći se negde,
i po muci svojoj vešto gazim.
Pisao bih još mnogo i dugo,
ali eto isteklo mi vreme,
svakog dana ista priča ovde,
kad se čuju fabričke sirene.
Milovan Petrović
–