Категорија: Uncategorized

Kišni oblaci prekriše nebo
dani k’o da se vuku,
hladan se vetar u kosti zavlači,
u jesen za Svetog Luku.

Stari se otac u crkvu sprema,
slavski se kolač seče,
majka mu sprema žito i vino,
ni sveću zaboravit neće.

Slavska tišina prisutna svugde,
crkva se brzo puni,
njeni zidovi stari i trošni,
lagano malter se kruni.

Ikone svetaca svuda po zidu,
slavski se miris širi,
tamnjan i sveće, vino i žito,
mirom počinje da miri’.

Svak slavski kolač, na sto pred oltar,
pobožno, tiho meće,
zvono se čuje,otac se krsti,
lagano molitva kreće.

Posle molitve kolač se lomi,
proba se med iz saća,
ponovo krsti, kolač uzima,
pa brzo kući vraća.

Gosti su odavno u kuću stigli,
veselo s ocem se zdrave,
nekih dugo nije bilo,
dođu od slave do slave.

Majka je na sto sve već iznela,
sestra kolače stavi,
sveća se pali žito uzima,
sad može da se slavi.

Dok kišne kapi niz prozor liju,
dani ko da se vuku,
otac pobožno ikonu gleda,
tako je za Svetog Luku.

 

Milovan Petrović

–

Olovni oblaci prekriše polja,

lenjo se po nebu vuku,

ruža u vrtu požuti, svenu,

u oktobru pred Svetog Luku.

 

Stari odžaci teraju dimove,

visoko gore ka nebu,

vuneni džemper sad telo greje,

dok ruke i dalje zebu.

 

Starica majka zimnicu sprema,

umorne staračke ruke,

pečene paprike, kompot od šljiva,

zimnice nema bez muke.

 

Lenji se mačak približi vatri,

kraj stare peći leži,

odsjaj plamička gleda na zidu,

kako od nečeg beži.

 

Severni vetar napolju duva,

olovo nebom se vuče,

gledam kroz prozor,

uzdah se ote,

lepo je biti kod kuće.

 

Milovan Petrović

–

K’o neuk na ledu

k’o mrav u medu,

s tobom sam

ponekad ja.

 

K’o ptica bez grane

kad zora svane,

dok druge ptice

već pesmom mame,

s tobom sam često ja.

 

K’o tek rođeno lane

što prvi put proba

na svoje noge da stane,

s tobom sam ponekad ja.

 

K’o paun bez krila

bez kose vila,

trapav sam s tobom ja,

da li je svačija ljubav takva bila

recite, ako neko zna.

 

Milovan Petrović

–

Jedna žena tužno gleda

kroz prozore svoga stana,

oči su joj tužne suzne

dok joj srce puno rana.

 

Negde tamo u daljini

familija cela njena

ona sama u tuđini

baš nikoga svoga nema.

 

Pogled joj se tamo gubi

preko polja i planina,

kad bi mogla na trenutak

bar da vidi svoga sina.

 

Daljina je predaleka

ne dopire oko tamo,

iz grudi se na trenutak

ote jedan uzdah samo.

 

Milovan Petrović

–

Klovn sam u ovom životu

menj’o bi ulogu svoju,

da zabavljam ljude kraj sebe

odavno izgubih volju.

 

Želim da budem heroj

ulogu drugu mi dajte,

dosta mi suza u oku

dobar sam glumac znajte

.

Glumiću i princa rado

na belom konju što jaše,

Pepeljugu već sam ću naći

takve me stvari ne plaše.

 

Glumiću i što šta drugo

nije mi bitno znajte,

ulogu, ulogu, ulogu,

samo mi drugu dajte.

 

Ne želim da budem klovn

tu nemam šta više dati,

želim k’o drugi meni,

i ja se nekom smejati.

 

Milovan Petrović

–

Pišeš stariš, da te vreme menja,

da tragove ostavi na tebi,

da ti bore izbrazdaše lice

da ostari moja drugarice.

 

Ja u starost baš i ne verujem,

zbog bora me hvata neverica,

tvoja slika u sećanju ista

mlada lepa, prava lepotica.

 

Pišeš da te hvata nesanica,

da te muče noći nespavanja,

da te zore ne raduju više

da su dani novi bez nadanja.

 

Ja u takve priče ne verujem

Dan bez nade?… neka nesanica!?

Ja se sećam još plavog čuperka

za kojime uzdiše ulica.

 

Ja ne želim da mi slike kvariš,

da sećanja bacaš mi pod noge,

tvoje slike iz mladosti rane

dane su mi ulepšale mnoge.

 

Zato piši o lepoti zore,

o radosti svakom novom danu

i o suncu što ti greje lice

o tom piši moja drugarice.

 

Milovan Petrović

–

U glavi umetnika
vrti se čudna slika,
naga devojka
na belom konju,
princ u oklopu bez lika.

Slajdovi prolaze samo,
ko da ih neko vuče,
korpa u uglu
kraj stare peći,
a u njoj maleno kuče.

Zatim se istim sledom
odvija bajka cela,
cvet iz kamena raste,
dok med prodaje pčela.

Sve teče u istom stilu
i sve je nestvarna slika,
kad mozak slike rađa,
slikara umetnika.

Kad tako pred nekom slikom
ushićen budeš stao,
znaj da je slikar umetnik
maštom je naslikao.

Milovan Petrović

–

Ti  možda misliš

da kiša pada,

da vetar tera

hirove svoje,

da cvet u bašti

samo se stidi

kad pčelu

na drugom cvetu vidi.

 

Ti znaj

da nebo plače,

oblaci da suze liju

kad mi oči zbog tebe

tugu počnu da kriju

 

Ti znaj

kad vetar zavija,

da peva tužne melodije,

kad bela zastava predaje

ljubavi počne da se vije.

 

Ti znaj

da cvet u bašti,

sklopi latice svoje,

kad čuje da srce mi opet

šapuće ime tvoje.

 

Ti znaj

da tad ni boje,

nemaju više boje,

i znaj da mi je  je krivo,

jer sve postaje sivo.

 

Milovan Petrović

–

Opet je divna
I pokisla
Zelja utopljena
Slovima njenog imena

A u barici
Silueta ostace
Vecno sakrivena