Данас на Св. Трифуна идем у имагинарни виноград,
након тога код своје драге,
да се и тамо у чокоте и витице уплетем
и бисерне капи покупим.
Да и виноград и драга роде берићетом
уз благослов светог и свијетлог,
па да у јесен касну уз младо вино
Живот славимо…
Категорија: Uncategorized
ТИХ КАО СЕНКА – КОЗИЋ САША
Тихо, нечујно, као сенка,
лутам плочницима овог града.
Тражим себе.
Изгубио сам се негде.
Нигде ме нема.
Можда сам још за неким шанком,
пијан,
бљутав до гађења,
прљав, згужван.
А можда и мртав
за све који мисле да знају да мисле,
богом дане будале.
Подсећају ме на мене
пре генерацијског пијанства,
када смо сви мислили да…
не знам више шта.
А није ни битно.
Опет сам пијан.
Певушим песму,
јебем ли га чију:
„Боље
бити пијан
него стар.“
HAIBUN Petra
Skoro od rođenja, mala je sa majkom dane provodila po bolnicama. Na kratkim zatišjima tumora, otac bi koristio lepo vreme da je prošeta. Dete bi zaboravljalo šta je bilo, a nije ni slutilo šta ga čeka: radovalo se novim knjižicama i nasmejano pružalo ručice svakoj.
Dva tri osmeha ~
slika su uspomene
na celi život
АКО МИ БУДЕШ ПИСАО
Ако ми некада будеш писао
Нека то не буде на адресу
Улица Кестенова број 10,
Нека то буде адреса неба
Украшена зрацима сунца.
Писмо нека буде твоја рука
Што ће ме скинути с висине
И њежно спустити на земљу
Да нас вратиш у оно лудило,
Док у мени слике се ређају
И у наше љето ме враћају
Када си био топла постеља
Мојим мислима и сновима
И кад си само ти знао на лице
Осмијех ми чаробни вратити
И моје туге у цвијетне латице
Смјестити и од мене сакрити.
Ако будеш писао, нека слова
Пошаљу наду да се опет може
Оно савршенство вратити,
Јер у моме срцу дуго постојиш
Ко стијена чврст и несаломљив
О, како се бојим да си другачији,
Да ли због силних страхова
Не желим те вољети другачијег,
Јер су ми само исти тренуци
Сигурни, а срце ми се одупире
Надолазећој туги због бојазни
Да ниси онакав каквог сам те срела,
Јер ако без поздрава побјегнеш
Моје ће радости заувијек утихути
ДА ЛИ СЕ НЕКАДА ПИТАШ
ДА ЛИ СЕ НЕКАДА ПИТАШ
Да ли се некада питаш
Куд таласи река плове
Да ли тајне наше носе
За љубави старе, нове.
Да ли реке мутне и далеке
У недрима тајне крију
Или на ушћу и увиру
Таласима све прекрију.
И док седиш на обали
Док чемерне мисли имаш
Не говори реци ништа
Издаће те ко у рату
Извидница са бојишта.
Тихо пати и не збори
А таласу што жубори
Реци само лепу причу,
Замоли га да прећути
Кад од њега тајну траже
И кад громко, громко вичу.
Нек бар талас друг ти буде
Па док иде које, куде,
Нек крај реке свима каже
Љубавни се јади трпе
Таласи их
Нити лече нити блаже.
Ако суза нека кане
У таласе мутне реке
Замоли је нек је сатре
Нека сузе издајице
У вирове њене затре.
Нек не сазна љубав моја
Да са реком тугу делим
А док речне воде теку
Волећу је бићем целим.
Драгојло Јовић
ОДЈЕК – Жељко Перовић
#željkoperovićžesp
Пјесма и моја мисао за нову књигу
РИЈЕЧИ ИСТИНИТЕ И ЛАЖНЕ
Истините ријечи до саговорника мелодично клизе, а лажне као пијанице тумарањем јеће!
ОДЈЕК
I
Са зида слика нијемим криком прати,
док књига у праху старе снове крије.
Поглед се круни, покушава да схвати:
јесмо ли икад били оно што се сније?
II
Истина је мелос што кроз кости тече,
чиста ко горски поток усред јуна.
А лаж пијанац што кроз поноћ јечи,
растргана, пуста и безгласна струна.
III
Не тражи у слову магнет што вуче,
већ у дубини смисао што плијени.
Реченица мудра тек је онда кључ:
кад мрак у свјетлост промијени.
КОРАЧАМ ЖИВОТОМ – КОЗИЋ САША
Корачам беспућима наших живота
Сможден сам са свим
догађајима који ме окружују,
од којих полако губим разум.
Лудим, вриштим,
жељан…
Бос трчим по звездном небу
тражим пут
могућег спаса
свих изгубљених у преводу
између туге и сна
који су заспали на почетку тунела љубави.
Па ће љубав остати жељна љубави,
огледала ће од муке пући на пола,
срца ће правити од глине
која ће продавати по вашарима.
Туга ће ући у наше животе,
биће жељна пољубаца
невиних девојака
Жељних провода
Много ће времена проћи
док се научимо памети
Док не доведемо живот у ред
ТРАГ
ТРАГ
Јуче сам на гробљу, баш жалостан био,
јер сам друга мога у земљу пратио,
а доскоро, ето, младићи смо били,
али јуче схватих, да смо остарили.
Ех, људски је вијек као трептај ока,
као кап је воде сред` мора дубока,
а човјек је зрно умнога сјемена,
у вртлогу моћном космичког времена.
Још од првих дана кад се човјек роди,
он, својом вољом, лично живот води,
и док к` своме крају непрестано ходи,
јурцајући свуда са свачим` се гости,
али не зна гдје ће оставити кости,
нити је свјестан своје пролазности.
Ал` док човјек овим свијетом битише,
он животну причу, самом себи пише,
и циљеве бројне испред себе ставља,
због којих некад свој образ укаља,
али све сам бира и лично управља,
иза себе, какав траг ће да оставља.
Е баш тога трага, нек се свако пази,
са ким` ће да хода и куда да гази,
јер трагови лични, не могу се скрити,
а по њима човјек, вреднован ће бити!
Аутор: Љубиша Војиновић – МАЈСТОРОВСКИ
Отац је рекао сину: „Сине, пази куда газиш.“
А син је одговорио оцу: „Пази ти оче,
јер ја корачам твојим стопама.“
Народна изрека.
Нови Сад, март 2025 љета Господњег
УСПОМЕНА НА КОСОВСКУ МИТРОВИЦУ
Ти би хтио на крилима
Гдје трепери звијезда смјела,
Не тјерај ме да полетим
Сводове сам прелетјела.
Једном можда у свитање
Кад југу крену ластавице
Жеља би ме понијела
До Косовске Митровице,
Дa осјетим топли баршун
Старе знанце, мила лица,
Туга срећа, срећа туга
Некад бјеше Митровица
Дотле само успомене
И Косовска разгледница,
Дај ми снаге да преболим
Није близу је Митровица.
КАФА – КОЗИЋ САША
Прва јутарња кафа.
Јака.
Топла, освежавајућа.
Чашица домаће ракије,
жеже.
Цигарете и новине.
Све то у тишини јутра.
У кафани
То је био мој ритуал.
Мој доказ
да постојим.
Данас ,
У кући
кафа средња.
Ракију не пијем.
Пијем лекове.
Цигарете не пушим
због здравља.
Новине читам,
поштар ми их доноси.
Понекад пустим сузу,
коју брзо обришем
да је деца не виде.
„Зипа, матори чепла…
године,тебра, године“,
рекли би синови
„Пустите га,
није му лако.
Губи свој свет,
нестаје му пред очима“,
жена би ме бранила.
И тако ,
време.
Проклето време тече.