Нема више љепоте и тајне што нас откри
И земље што нас отхрани тврда, ал чиста,
Занијемиле птице, мали црвчци не свирају,
Претопла им љета, ужарено сунце не блиста,
Већ пече све јаче, све је мање љетних киша,
Јесење кише плаве, пустош остављају свуда,
А зимски сметови прекрише градове и села
Мегалополиси окована ледом, храмови чуда,
Док се немоћни грче и умиру од студени,
Послије безброј година зима показа зубе
Глобално отопљавање, лет ка безумљу,
Ријечи ме нису обмануле, знала сам губе
Разни зналци што нас тјераше у вјеровање
Њихових тврдњи против Божије промисли,
Све то бјеше бесмисао који збуњује душу,
Док они што владају свијетом несувисли,
Огрезли у пакленој перверзији и неморалу
Послаше на небо обесчашћене анђеле мале.
Вампирима бјеше слатка њихова чиста крв,
Невине душе за љуте злотворе нису знале,
Нису имале времена, ни снаге да одрасту
Од проклетника бијесних са острва страве,
Ужасних моћника отуђених од себе самих
И од праведника што љубав и срећу славе.
Изгледа тешко их је наћи зарасле у коров
Отрова и бола, и поганог разврата и блуда
Ни пупољка цвјетног да вирне кроз трње,
посвуда је пакост, ни одакле да дође осуда.
И такви демони на нас слаше бомбардере,
Преврнуше свету земљу, замутише воде,
Отеше малену Милицу и хиљаде живота
Како да грешницима опростимо Господе.
