Категорија: Uncategorized

 

Zašto tuguješ nad uspomenama Zoe
Zašto ljubav pretvaraš u kult groblja
Tako naričući za njim iz pesme u pesmu
Ne poznajem te takvu
Kao zaključana soba ulepšanih uspomena si
Starinarnica
Krš
Predmeti i reči kojim se neko služio
I sada ne služe ničemu:
Pogledaj samo taj raštimovan klavir poezije bez belih dirki
Za baršunasti zvuk početnih gugutavih tonova zaljubljenosti
I zidni sat zaustavljen na vremenu njegove ljubavi
Hajde
Ne prolazi više na prstima pored tih vrata
Hrabro
Otključaj ih pusti duhove boljih vremena da izlete
Duhovi nemaju ni život ni smrt
U sećanju
Otvori prozore jasnoj svetlosti Zoe
I otvori se za istinu
Da nije sve iz juče sa njim bilo lepo kako ti sada izgleda
I da ovaj današnji jad
Neće izgledati ovako sutra
Kad se staroj ljubavi naruga nova
I ove pesme tužbalice za njim
Postanu samo izbledela slova
Na pohabanom papiru zaborava

&

Ne u ovom postojanju Neno
Ne
Jer papirus na kom sam pisala tugovanke o njemu
Trake su ovojnice
Oko mumije nezamenljive ljubavi
U sarkofagu srca bez sutra :
Duhovi ljubavi nemaju ni život ni smrt
Merljive vremenom
I zamenljive zaboravom

copyright © Nena Miljanović

Još jedna se zvezda noćas ugasila

svetlela je za nas i nad nama bdila.

Još jedno je srce prestalo da kuca

a grejalo nas je kao zraci sunca.

Još jedne se brižne oči zatvoriše.

mi ostasmo sami, majke nema više.

Sklopiše se ruke radom izmučene

što za nas radiše, za tebe i mene.

Hvala tebi majko za godine naše

i za sve ostale što nam preostaše.

Hvala ti na svemu, na danima tvojim

zauvek ćeš ostati u mislima mojim.

Hvala tebi majko za bdenje nad nama,

na detinjstvu našem i na uspomenama.

Hvala ti na svemu i poslednje zbogom,

tebi draga majko, Anđeli su s tobom.

 

Milovan Petrović

–

Glava je svega puna
sad i fama oko limuna,
kolumnama nedostaju teme
traže žrtvu anateme.

U nezgodnu situaciju
nas stavlja,
Savet bezbednosti
o tome raspravlja,
prigovor je ličan
sav je toksičan.

Integracija sa Briselom ga smara,
sa Prištinom ne razgovara,
kucaju prehlade, imunitet bledi,
vitamin C mora da se cedi
neka Hag kaznu odredi.

Daćemo doprinos svemu,
doneti rezoluciju o njemu,
problematičan je,
bitangom ga slove,
dovešćemo plave šlemove.

Povadićemo dokaze iz fioka,
ima li zaštićenih svedoka?
U štrajku Komora advokata,
zlikovcu je mesto iza rešetaka.

Nesvakidašnja, natprirodna sila,
ulila je strah u kosti snagama Isila,
alarmantnost je dotle dosegla
da je i ebola od njega pobegla.

Ko je ovde ovca,
nije ništa čudno,
nesuđenog nobelovca
„dočekaćemo“ prinudno?
Žrtve više ne stvara
o budućnosti Balkana se „stara“.

Kako stvar stoji
predstavlja državu
koja ne postoji,
Beograd ne može da bira
Unija na tome insistira,
okrećemo se novom listu
„ugostićemo počasnog teroristu“.

Porodice nestalih
mogu da se bune,
istraga opstajava,
prostire se crveni tepih
garda postrojava.

Došli su putem rata
do puzajućeg protektorata,
akteri ovakvog čina
vraćaju se na mesto zločina.
Čini se, ali nam nije
dodeljen status kolonije.

Ja nisam pesnikinja ni po čemu:

Bez  zanosnog tela i lica koje bih nudila  umesto zanosnih stihova

Ništa nemam

Što  čini meko  žensko pero od šarenog repa paunice :

Oštropera  i kratka na reči

Ni dugi svileni šal oko vrata nemam za znak raspoznavanja

Među ekscentričnim pesnikinjama  od izgleda i boemskog ugleda

A koji bi me melodramski udavio kao Isidoru Dankan

Bar u nagrađenoj pesmi o zlosrećnoj  Kontesi od Umetnosti

Ni damske čipkane rukavice   bez prstiju ne nosim

Da mi  sakriju grube dlanove umrljane zemljom i mastilom

Ni šešir

Ispod čijeg satenskog oboda bih koketno krila  nedokučive oči

Dok koračam njišućim  koracima pobednice

Tamo  gde poetska priznanja dele Bogovi Poezije

 

Sama i izvan Dešavanja

Skitam kao izvikana Ciganka beskrajnim poljima poezije

Pod čergom nebesa na kojima sedi moj lični Bog

Odevena u slobodne rite pesama  bez sroka i  rime

Slobodna čak i od slike  o sebi među pesnicima

Raščupana vetrovima neukrotivosti

Puštam papirne  ptice da mi se gnezde na glavi

Ah kako mi samo mrse misli

I pohlepno  kljucaju sitno zrnevlje  malih reči

Za  ispevavanje arija o onima o koje se ogrešio život

I nije ih nagradila ljubav ni jednom krunom

 

Njima sa margina

Ispevavam sebe kao njih same

I sutra  kad umrem anonimna

Te moje  poeme upisane u Nenapisane  Antologije Gubitnika

Čitaće i razumeti  samo ti  Neznani Junaci Ljubavi

Čije male Romance Anonyme je ubila prevelika reč

Što im je neko izrekao pa porekao

Njima

Kojima je izmakla svaka nagrada

Ostavljenima

Ostavljam  moje od Bogova Poezije nepriznate pesme

I moje nepoznato ime

Za samoprepoznavanje

I utehu poistovećenja…

Neko ti je danas pričao o meni
oči su ti bile pune neverice,
srce ti se steglo od tuge i bola
a biserna suza skliznu ti niz lice.

Verovala nisi u priču o meni
i ako ti suza lice pokvasila,
u snovima tvojim ja sam srećan bio
ali stvarnost moja nije takva bila.

Rekoše ti da sam senka od čoveka,
da me danas možda prepoznala ne bi,
još kazaše da sam pijan svakog dana
i da stalno pričam drugima o tebi.

Pričaše ti da sam ko ljuska oraha
koju bura baca od stene do stene,
da su moje lađe davno potonule
još od dana kad si ostavila mene.

Sad proklinješ sebe od trenutka toga
kad istinu pravu ti od drugih sazna,
ni u tvom životu ne cvetaju ruže,
zbog gordosti tvoje, previsoka kazna.

I ti još u čaši, trošiš svoje dane,
surogat za ljubav, našla si u vinu,
dva brodolomnika da smo danas samo,
saznala si bolno, jedinu istinu.

Milovan Petrović

–

Ne mogu da iskoračam tvoj put
Sine moj.
Ne mogu da preuzmem tvoj bol
Dete moj.
Ne mogu ništa,
Čak ni da shvatim da te nisam rodila sebi:
Tebi sam te rodila,
Tvoj put je tvoj put,
Ali,
Tvoj bol je moj bol
Ustostručen,
Uvećan za prokletstvo majčinstva
Umnožen ujedima sećanja:
Tvoj prvi plač-
Moja najlepša pesma…
Tvoj prvi korak-
Svi moji budući koraci,
Ispred tebe da utrem put
Vrzine i trnje za tebe da progazim,
Rukama da te poduprem,
Breme tvoje da preuzmem,
Sitnija od tvoga nokta
I manje važna od jedne tvoje vlasi,
Ja,
Tvoja mati.
Gde sam ti danas da krst tvoj iznesem?
Sine moj,
Dete moje,
U mrve bola tvojim bolom razmrvljena,
Onemogućena da preuzmem,
Nemoćna pred predodređenim,
Pod muke ti prostirem svoje srce,
Privijam ti ga čedo na najdublju ranu…
Odbijaš
Ovo ćeš sam!
Oprosti,
Sutra ću se pokloniti Tebi Bogu
Sutra ću biti Pieta
Danas sam samo bol
Patnja koja smrt svoju kune zbog nemilosrđa
Jer,
Nije me uzela pre tebe,
A mati sam koja ne razume čak ni kad je Bogomati
Da bogovi nisu ničija deca,
Sine moj,
Dete moje…

Заудара ми ноћ на недостајање
Опих се сенима што рђавој светлости
Дадоше страст
Од алкохола поглед утрнуо На ћошку
из ког изађох ти неДрага, неМила
Довољан непоглед да се преиначим
У неку тамо
Од које ни паук мрежу сатко неби
Ал када си ми Ти тако испод погледа
Топим све зидове
Рушим све смернице што одводе у реалност
И желим само ово и сад
Животињским нагоном да се нахраним
Тим немиром којим појиш ме
Узбрдице ка развигору гањају
Још један корак ка непостојању

И тако
Он
Она
Ти
Ја
Ма ми
Настављамо ка тој жабокречини
Што од усуда нови лавиринт тка
Да и у овом животу
Неко увек мора бити ловина

Заудара ми ноћ на недостајање
Исплешће се саме те задојене раке
у које љубав сахраних сновиђењем сени
Ни препечени венац од ракије не пече
горе но огањ у ком се
недорече ни слово о срећи!
Воња то бесмилено парче таме
На шакама од јаловог семена
Не рађа се ни остајање

И тако
Ти
Она
Он
Ја
Ма ми
Настављамо ка тој калдрими
У новој хемисфери
Распоређених додира
На овде и тамо
На близу и сад
Што од усуда нови ехо да
Та планина
Што се пропела између јутра и сна

Tamo daleko negde

iza hiljadu gora,

iza bezbrojnih polja

velikih plavih mora.

 

Tamo gde jutro suncem

najlepšu bajku budi,

tamo gde zora rana,

pesmom mi puni grudi.

 

Tamo gde mladost moja

uzlete ko soko mlad,

tamo kraj reke jedne

gde moj je voljeni grad.

 

Tamo ostavih sebe

i mnogo što- šta još,

sve prodah u bescenje,

za jedan bezvredni groš.

 

Tamo bih sada hteo

jedan trenutak bar,

da opet živim ko nekad

bez KRUNE, ali CAR.

 

Milovan Petrovioć

–

 

Аурором Бореалис застрто небо изнад Мурманска
У исто вријеме пун мјесец над зидинама старог Котора
Сања
Екатерина Ибраимовна, огромне црне подморнице…
Што сврдлају по Баренсовом Мору
Како лагано израњају баш у Котору
Сања
Зарђале џинове из Мурманских лука
И као да их гледа
Како се заодијевају у нова руха
Па препорођени у моћне ледоломце крче санте Арктичког леда
Сања
Екатерина мазно,
Како топли спарни ваздух которских уличица
Однекуд, у априлу отапа сиво-слани слеђени Мурманск
Сања
Да наоружана великим ратним бродом, у августу… поћи ће доље,
И безобзирно га насукати на Которско шкоље…
Сања
Како на Добротским плажама жуђено упија сунце
И старим градом увече у лаганој хаљиници корача…
Сања
Ибраимовна, сања и у сну зебе, у тајанственом загрљају…
чудесно радосну…
Сања себе.