Категорија: Uncategorized

Zaustavite vreme na tren
nek ovaj vremenski voz stane,
lokomotiva nek odmori malo
nek prestane da vuče dane.

Zaustavite vremensku mašinu
želim ostati u ovom trenu,
ne želim ništa novo
dok slušam pesmu njenu.

Zaustavite reke silne,
što nose brodove ka jugu,
meni je lepo ovoga trena
možda mi sutra donosi tugu.

Zaustavite sve nepoznato
što nam se sprema doći,
ovo je moj trenutak,
ovo su naše noći.

Zaustavite trenutak sreće
pa nek nam večno traje,
ja više kockar nisam,
i ne znam šta sutra daje.

Milovan Petrović

–

Na dar sam ti poklonio srce
ti ga vraćaš nisi ga ni takla,
kažeš da je poklon neugledan,
da je srce od običnog stakla.

Na dar sam ti poklanjao snove,
i u njima za kraljicu presto,
rekla si mi, svoje snove imaš,
da u njima nema za me mesto.

Na dar sam ti ponudio sebe,
odbila si tu ponudu moju,
nastavila sama si da živiš,
i da hraniš zlu taštinu svoju.

Davno sam ti srce poklanjao
ti ga tada nisi ni dotakla,
tog trenutka od bola i tuge
prepuklo je srce mi od stakla.

Sad kada su godine za tobom
nisi više ni gorda ni tašta,
pitaš mene za “stakleno srce”,
kasno ti je proradila mašta.

Zašto pitaš sad za snove moje,
dal’ u njima još uvek je presto,
i da li možeš na prestolu tome,
zauzeti obećano mesto.

Htedoh reći da ideš što dalje,
da me nisi slučajno ni takla,
al se sa mnom tad složilo nije,
to ludo moje srce od stakla.

Milovan Petrović

–

KRST

Razapeti na krstu

između Boga i Đavola

anđela i veštice

živimo u mukama

 

Ljubav

kad ogreje krst

oslobađa jedan

po jedan prst

 

ispadaju čavli što

nanose bol

u srcu se rađa e-mol

 

osmeh

pogled u daljinu

put za nigdinu

 

lepo je

uplašile se veštice

đavo propao u zemlju

 

nema krsta

živi u veselju

na sve četiri strane sveta

Ljubav

Ljubav            Ljubav

Ljubav

 

 

Nedelja je
I nedešavanje je
Prazno
Kao koža trbuha posle izjalovljene trudnoće
Visi razvučeno vreme
Okačeni o klatno neumoljivog zidnog sata
I iskucava me iz iščekivanja

Trebalo bi se pokrenuti
I nečim boljim dovršiti ovaj odvratan dan
Besmisleno je ovako stajati kao svoj spomenik
Nad netaknutim stolom kao nad odrom
I traćiti se na lamente
Sad kad više nisam Velika Majka mojoj Maloj (odrasloj) deci
(nikome- sem mojoj poetskoj nedonoščadi)
Ni žena koja čeka ljubavničko veče
Da nahrani sobom svoga izgladneloga
( nedeljno veče je ipak porodično
i ne provodi se sa ljubavnicom)

I eto sad ću da napišem jednu praznu u rimi
( treba neutralisati nečim lošim I tupim
Sve ovo oštro što reži i reže u meni )
Sročiću
Par stihova spakovanih u strogi srok
Kao nedeljni ručak u lažni porodični protokol
I nije važno što pesma nije ni za šta
Teatralan naslov i moje ime
Daće poetskom kopiletu priliku za život
I malo njih će videti između redova iskapane mrlje
Od stinutog i nepojedenog nedeljnog ručka
( neka se ne misli da su to suze
nisam ja od onih “snenih” i “ranjivih” žena i pesnikinja
što pesme i ručak sole krokodilskom suzom )

I šta sad i ako stvarno plačem i (melo)dramim
Nije to zbog nepodeljenog hleba danas
I nepodeljene postelje večeras
Ne
Na radiu je Melina Merkuri
I pesma iz filma “Nikad Nedeljom”
Znate ono o kurvi
Zbog koje je propala antička kultura
I zbog mene nedeljne
Zbog koje je propala moja poezija…

Copirgiht © Nena Miljanović

BOJIM SE

Otvorih dlanove,
shvatih da držah te
u njima,
isuviše jako.

Pokazah te nebu,
leti koliko ti je drago.

Ruke će moje
i dalje ostati otvorene!
Da sletiš i poletiš
kako poželiš,
neću stisnuti dlan.

Jer takve ruke
ne umeju
ni da prihvate
ni da daruju
samo prazninu stvaraju.

Izbledeće sećanje na mene

požuteće stare uspomene.

Sve će jednom nestati bez traga,

u zaborav moja mila draga.

Progutaće sve beskrajne noći,

pa ti više nikad neću doći.

Iz neba će kiša prokapati,

i sve moje tragove isprati.

Tad odneće sve lepo do vraga,

u nepovrat moja mila draga.

Čak i slike s’ zida će nestati,

vreme će ih memlom izbrisati.

Zasviraće petsto violina,

da isprate svoga grešnog sina.

Sve gitare tad će zaplakati,

od tuge će žice popucati.

Svi svirači podignuće čaše,

za nas dvoje za sve dane naše.

Zapevaće moju pesmu staru:

“Bila jedna dunja na ormaru.”

Tek u zoru kada sve se smiri,

kada sunce s’ istoka proviri,

ispariću s’ prvom kapi rose,

anđeli će gore da me nose.

Nek me nose kad već tako mora,

to će biti zadnja moja zora.

Sve nestaće, otići bez traga,

u nepovrat moja mila draga.

Naši snovi i trenuci sreće,

ništa više postojati neće,

samo trag će ostati na mene,

negde će ga zapisati vreme

u beskraju nebeskoga svoda

još će moje ime da se doda.

 

Milovan Petrović

 

–

Na meni je vreme ostavilo traga
ožiljke na srcu ti si moja draga.
Rane su u duši vešto prikrivene,
bore su vidljive što ostavi vreme.

Što godine sad mi sve na licu stoje
ne smeta mi zaista, nek ih drugi broje.
Ono što mi smeta i što je skriveno,
to je u mom srcu davno pohranjeno.

Ostavljena ljubav iz mladosti rane,
nestali poljupci što krasiše dane,
obećanja tvoja lako izrečena
što u tvome srcu za me mesta nema.

Sad k’o oblak lutam bez cilja i traga
ulicama mračnim moja mila draga
i u vinu tražim lek za moje rane
provodeći tužno, svoje zadnje dane.

I kad tako jednom, onog zadnjeg trena,
ode moja duša iz mene ranjena
kad nestane negde, ko magla bez traga,
to je sve zbog tebe moja mila draga.
Jer starost me nije ubila ko druge
umro sam od bola, umro sam od tuge.

Milovan Petrović

–

 

Mogu da podnesem
Da povenu svi četvorogodišnji ljiljani u ponoćnim poljima
Za četiri godine ljubavi
Tugovaću periodično u milenijumima
Tri ili pet omamljujućih noći punog meseca
Za nevinošću koja tako zanosno miriše na greh
(I zabranjena branja)
I prestajti da žalim
Kad mi eoni druge tuge obuzmu stihove
Duboko
Gubila sam ja mnogo već
( i time dobijala na dubini pesama)
Izgubila sam
Divnu divlju pticu i podnela
Što su mi je odmamili i pripitomili u kavezu
(ah kako samo tugaljivo izgleda sada sklopljenih krila
nalik na dresirane golubove iz šešira iluzioniste)

Ipak
Ja sam iluzionista veći nego život
(Taj šarlatan što obećava više nego što daje)
Grafitnim štapićem
Stvoriću čarobni stih
I razmahnuti papirnoj ptici krila
Nad razmirisanim plastičnim ljiljanima
I od gole sijalice u praznoj sobi
Ispevaću mesec
I pijana od ponovljenog bola mesečariti
Ah luna moja luna
Daj mi libreto za malu noćnu dramu
Ni na nu na ni na nu na
Uljuljkaj me u prividnu poetsku smrt
Da vskrsnem u buđenju
I podnesem jedino što ne mogu da podnesem
Sebe bez poezije
I bez njega u mojim nestrvarnim pesmama
Stvarnijim od mene uklete
Jer mene i nema ako bar ne pevam o njemu
Kao Boga što nema
Ako nije ničija ni molitva
Ni kletva

(Zoranu za 3. juni…bilo koje godine)

Belokosom
Poklonila je za pozni rođendan
( kad se godine broje sa strahom od starosti )
Svemoćna ogledala svojih zenica
Koja su mu srebrne vlasi učinile tamnim i gustim
I njega mladim u sopstvenim očima
Bez oklevanja i bez straha od bola slepila
Razbila je svoje oči
I dragocena zrnca ljubavi
Rasula po njegovom prosedom temenu
Srećna
Što je očima njene ljubavi
Sam sebi postao kakav je njoj
Bez godina