(Zoranu za 
3. juni…bilo koje godine)
Belokosom
Poklonila je za pozni rođendan
( kad se godine broje sa strahom od starosti )
Svemoćna ogledala svojih zenica
Koja su mu srebrne vlasi učinile tamnim i gustim
I njega mladim u sopstvenim očima
Bez oklevanja i bez straha od bola slepila
Razbila je svoje oči
I dragocena zrnca ljubavi
Rasula po njegovom prosedom temenu
Srećna
Što je očima njene ljubavi
Sam sebi postao kakav je njoj
Bez godina
Njemu
Sa srcem hladnim i šupljim kao napukli krčag
Iz kog je davno iscurela poslednja hrabrost za ljubav
Presadila je svoje ptičije i vruće srce
(ne mareći što joj život zavisi od kucanja sebe u njemu)
Radosna kao ludi slavuj
Koji nabada srce na ružin trn
Da bi je svojom krvlju obojio u purpur bezličnu
Pa peva zanesen crvenoj
Veličanstven jer umire za lepotu ljubavi
Pevala je
Ne brojeći poslednje otkucaje njemu u krivicu
Ni kapi sa kojima ističe
Sebi u zaslugu
Sebi slepoj
I živoj i posle poslednjeg otkucaja sebe u njemu
Za njegov rođendan
Poklonila je obesmrćenu sebe sa njim
U ovoj besmrtnoj pesmi
U kojoj mu je ljubav
Jer pesme nemaju prošlo vreme
Kao što imaju sreća i život…