Izbledeće sećanje na mene
požuteće stare uspomene.
Sve će jednom nestati bez traga,
u zaborav moja mila draga.
Progutaće sve beskrajne noći,
pa ti više nikad neću doći.
Iz neba će kiša prokapati,
i sve moje tragove isprati.
Tad odneće sve lepo do vraga,
u nepovrat moja mila draga.
Čak i slike s’ zida će nestati,
vreme će ih memlom izbrisati.
Zasviraće petsto violina,
da isprate svoga grešnog sina.
Sve gitare tad će zaplakati,
od tuge će žice popucati.
Svi svirači podignuće čaše,
za nas dvoje za sve dane naše.
Zapevaće moju pesmu staru:
“Bila jedna dunja na ormaru.”
Tek u zoru kada sve se smiri,
kada sunce s’ istoka proviri,
ispariću s’ prvom kapi rose,
anđeli će gore da me nose.
Nek me nose kad već tako mora,
to će biti zadnja moja zora.
Sve nestaće, otići bez traga,
u nepovrat moja mila draga.
Naši snovi i trenuci sreće,
ništa više postojati neće,
samo trag će ostati na mene,
negde će ga zapisati vreme
u beskraju nebeskoga svoda
još će moje ime da se doda.
Milovan Petrović
–