Категорија: Uncategorized

Ponovo sam u “Malom Parizu”
koji nema slavnu Mona Lizu
ali ima još slavnije žene,
Mona Lize za Šabac i mene.

Lepu Veru, Jovanu, Ivanu,
sve dragulje, Zoricu, Mirjanu,
Marijanu, Milicu i Sanju,
mnoge druge da vam je na znanju.

Bez zidina, katanaca, brava,
moj grad muzej, čarolija prava
i Luvr bi se jadan postideo
kad bi ovu lepotu video.

Mona Liza nestala bi s’ zida
sve zbog srama i velikog stida.
Vrata bi se Luvra zaključala,
oko njega prorasla bi trava.

Sve bi tada ka Šapcu krenulo,
kada bi se za lepotu čulo.
Lepih žena, nasmejanih lica,
restorana, sunčanih ulica.

Nešto mislim,… bolje je ovako
s’ turistima nikad nije lako.
Sva lepota ostaće za mene,
restorani, ulice i žene.

Milovan Petrović

–

Suza sreće zablistala
majci u očima
kad na pragu svoje kuće
vide svoga sina.

Došao je svojoj kući
posle mnogo leta,
vratio se da je vidi,
iz daleka sveta.

Sad ne kvase suze tuge
njeno staro lice,
to su sada suze sreće,
suze radosnice.

Raširila ruke stare,
zagrlila sina,
dal’ ljubavi iskrenije
od majčinske ima.

Kuća stara zablistala
i sama od sreće,
mislila je, tugovala
vratiti se neće.

Čak i breza iza kuće,
šaputala Žući,
“Stigao je stigao,
vratio se kući.”

Zacvileo Žuća stari
oko mu zablista,
a sa breze mesto suze
pade dva, tri lista.

Milovan Petrović

–

Ne zaboravljam te…

Tela zaboravljaju  dodire kao preležane bolesti,

Oni koji se nisu takli dušom o dušu

Ozdravljaju od rastanka lako i zaboravljaju se brzo

Ali,

Oni koji su se dodirivali  duhom,

I pronalazili i videli jedno drugo u neuhvatljivostima

Tananim

Kao prah mesečine na očnim  kapcima

Ili pena na vrhu talasa

Takvi,

Koji su razgovarali očima,

A neizgovorene reči im od disanja otkidao vetar

I raznosio mikro i makro svetovima

Prevedene sa nemuštog jezika ljubavi

Na govor žubora reka

I priču  muzikalnog vetra,

Takvi,

Ne zaboravljaju se nikad.

I kad izblede iz priče kao poslednja boja duge,

Pamte se

I kad više ne pate zbog rastanka,

Nežnim sećanjem

Takne se duša duše  poljupcem,

I samo suza plava  sklizne,

Laka, kao smrt leptira

I boli  jer više ne boli,

I umiru leptiri tako,

Sve dokle žubore vode

I mazurke svira vetar …

Ne zaboravljam te.

Pamtiš li me?

Vetar mi opet napuni jedra
pa stari jedrenjak plovi li plovi,
prestale oluje, bičevi s’ neba,
mirno je more a snovi novi.

Pod vetrom blagim jarboli škripe,
ne krivim nikog za stanje broda,
plovio morima mnoge godine
preživeo mnogo nepogoda.

Ljulja se starina tamo i ‘amo,
al’ ipak plovi po plavom moru,
u mirne vode uplovi vešto,
sad slavi svaku novu zoru.

Mnogi su drugovi njegovi davno,
na hridi ostali nasukani,
a neki od njih trag im se ne zna
vetrom olujnim potapani.

Ponosno plovi jedrenjak stari
još mu se po neka barka nasmeši,
on veštim manervom, svaku izbegne
ne želi pod stare dane da greši.

Njegovi snovi su mirna luka
dosta mu života pustolova,
zavodljivih barki, skrivenih hridi,
za njega sad je stranica nova.

Milovan Petrović

–

Кад видим звезде што се нижу
Као шаховске фигуре на табли,
Сваки ме пут срце заболи,
Страх ме да бомбе не стижу.

С тугом се сетим ратних година
Када сам тихо у ноћи плакала,
Са зебњом у срцу често дрхтала,
Стрепећ’ од свирепих ратних мина.

Питам се зашто бисмо ратовали,
Ноћима умирали без даха.
Зашто не бисмо уз партију шаха
Пријатељски поразговарали?

Будимо један другоме брат,
Звезде што падају гледајмо скупа,
Нек сви смо чланови шаховског купа,
А не да водимо бесмислен рат.

GLUVO NEKO DOBA

Hiljadu reči
prazan odjek
mudrosti se nadmudruju
na kraju svi trguju

a duše nema