Категорија: Uncategorized

Političari mogu više da zarade novaca od visoko obrazovanih intelektualaca!
Nobelovu nagradu za mir može sada da dobije i onaj ko ratuje!

Sa tobom
Samo bih da nisam ovo što sam:
Žena kojoj sve počinje i završava se u glavi
A znam i osećam
Da se iz glave ništa iskreno nije izrodilo između dvoje
Jer gde je misao nije iskonski smisao
(iza misli je reč
i u njoj Evina brbljiva laž o ljubavi
i Adamova ćuteća istina)

Ljubavi moja ja bih da sam ti
I da te volim kao mene ti krvlju a ne mišlju
Crvena prosta tvoja kad progovori ne laže
Teška kao život i smrt
O dragi moj
Koliko mi je i o tebi i o meni rekla
Moj Bože muški
Ni deset vekova da te ljubim
I prosipam uzvišene reči o ljubavi
Ni senka nije te silne
Kojom me voliš telom onih deset sekundi
Dok se prosipaš kao sami život
I neka je to nagon zveri
Bar nije izmišljotina o nečem višem
Što počinje i završava se u mojoj ženskoj glavi
Koja voli i veruje u prazne reči ljubavi
I tvoje i svoje

Plemenita muška zveri moja
Ako se još jednom rodimo
I budemo ljubavnici
Budi Žena I biću Muškarac
Da se iskupim i sebi i tebi za laži
U dva miliona mojih prosutih reči
U kojim nije bilo ljubavi za tebe
Ni koliko u dve tvoje kapi za mene

Copyright © Nena Miljanović

Сваким се даном проблеми нижу,
А никог нема да их решава,
Стално ме неке невоље стижу,
Питам се шта се то са мном дешава.
Кад узмем оловку у руке своје,
Песма се сама од себе пише,
Речи се саме у строфу споје,
На крају само срце уздише.
Навиру мисли из моје душе
Као вода кад одвијем чесму,
Ваздан ме једним питањем гуше:
„Шта ми би да напишем песму?“

Кад ме притисну све невоље,
Па пожелим наглас да вриснем,
Само се прекрстим и зубе стиснем
И пожелим да буде боље.
Има дана кад ме све боли
Па просто не знам шта бих да радим,
Срце бих живо из груди да вадим
Јер нико неће њега да воли.
Ал’ сада сам баш добре воље
Док чекам зору да ми сване,
Још увек верујем у боље дане
И надам се да биће боље.

Sva bogastva ovoga sveta
dao bi za ove dane,
ovde ja izlečim tugu
ovde izvidam rane.

Sunce me samo ovde
svojom toplinom greje,
ovde se uči da voli
da pati i da smeje.

Svaka me zora ovde
cvrkutom ptica budi,
ovde sam samo srećan
gde žive bolji ljudi.

Ovo je moja zemlja
o kojoj sanjam često,
ovde sam davno rođen
ovde je moje mesto.

Milovan Petrović

–

.

Nisu pjesme krive

Što mnoge današnjica šamara…

Neda im na suncu se prigrijati..

U osmijehu zaspati….

.

Nisu pjesme krive

Dok ralo ispisuje istinu,

Strela dušu razapinje…

Otrov krv dezinficira…

.

Nisu pesme krive

Za paklene dane života…

Slabi su svi koji se “predaju sudbini”…

Ruke i noge sami sebi su zakovali.

.

Smogni snage…puži bilo gdje,

Ne osvrći se na komentate!

Nedugujes bol nikome…

Samo Gospodu polažeš  račune.

.

Nisu pjesme krive…

Ponovo u svom sam gradu
i tražim poznata lica,
da li sam za njega prošlost,
ne prepoznaje me ulica.

Ponovo moji koraci,
čuju se sa gradskih pločnika,
sve je ko nekad davno
al’ nigde poznatog lika.

Gde ste svi drugovi moji,
šta se to desilo s’ nama,
tekli smo ovim gradom
bili smo krv mu u venama.

Gde nestaše sve one noći,
muzika, vino, kafane,
sve lepe devojke naše,
i pesme za njih pisane.

Zar nam je sudbina takva
ko ratniku posle boja
da tek tako izbledimo,
eh generacijo moja.

Milovan Petrović

–

Noćas mi se ne spava
noćas si u meni.
Noćas maštu moju vodiš
u svakoj si seni.

Noćas srce moje ludo
u mašti te traži.
Noćas želi tvojim likom
tugu da ublaži.

Noćas prtljag pakujem
a da ne znam gde ću,
noćas samo tebe tražim,
tražim svoju sreću.

Noćas sam te našao
u snovima svojim,
da te jutrom ne izgubim,
tog se samo bojim.

Neka “noćas” potraje,
nek dan ide drugom,
ja ne želim ponovo
susresti se s’ tugom

Nek’ uživam noćas,
nek’ duša ne pati
i noćas ću kao nekad
sebe tebi dati.

Milovan Petrović

–

Pasoš i klešta
odmah je tu Budimpešta,
ograda se namešta,
preći će granicu
ko precvika žicu.

Budućnost je jaka
njuška čopor vučjaka,
naleteće izbeglička „horda“
na napujdanog staforda.

Raspršile se čari
profitiraju krijumčari,
servirane su nam bajke
za evropski put potrebne su papagajke,
čvrsto stajemo na tlo
„integracije“ su prinudno zlo.