Категорија: Uncategorized

Koliko sam puta u besane noći
poželeo ruke i tvoj dodir nežni,
koliko sam puta poželeo usne
tvoj poljubac dugi, strasni, neizbežni.

Koliko si puta nestala u noći
s osmehom na licu prkoseći meni,
koliko me puta ponovo zaveo
osmeh lutalice i tvoj pogled sneni.

Koliko si puta sa mnom se igrala
k’o mačka sa plenom u noćima dugim
koliko si puta vešto uzmicala
a ja sam želeo samo da te ljubim.

Koliko si puta … pusti me da zaspim
pa mi u san dođi da te nežno ljubim,
u snu bićeš moja, siguran sam u to
na javi te nema, na javi te gubim.

Milovan Petrović

–

 

Начело је наша поезија срца

Бојимо је крвљу да се љубав пије

Освануће зором врле амајлије

А срце ће слати вреле откуцаје

 

Транзицију душе нека смириЉуба(в)

Који иде путем за својијем кредом

Обрад обрадује образом и лицем

И кити нас одличјем и песмом

 

Бацимо ли веру да смо увек први

Узалуд је спремност да магија хрли

Процветаће песма у нашем окриљу

 

Напојте се стихом које песник нуди

Нек осване мелем у нашим песмама

Закликтаће срце кад поноре дуби

 

 

 

 

Да ли оскрнависмо олтар завета

Што га дадосмо једно другом

Или нас порази мучниа прошлости

У јагми за животом.

 

Да ли још траје ил и то нестаје,

Ограшје душе у сновиду

Па ране лечимо и кад снивамо.

 

Тада је све блиско:

Горко, опоро, трпко, слатко…

 

Важно је да је наше.

 

Узесмо благо Соломоново,

Како је редослед хтео,

Па благо поделисмо на дане

Да залечимо ране

Да језичке оштрице обмане

 

А кад смо праскозорја ковитлали

Тада су свици посустајали

А ми смо вихорно таслк к небу

Да докучимо овај трен

 

А колорит живота изатка боје

У нашој души

Да не пресуши…

 

Али не може да сруши

Да смо се на Олимп пели

Нектаре пили из Зевсове чаше

И смирено огласили:

ВАЖНО ЈЕ ДА ЈЕ НАШЕ

ГРБАВЦА ГРОБ ИСПРАВЉА

    (Чехов)

Свуда остају наши трагови

И најмањи кораци имају значаја

За наш живот садашњих титраја

Повукао сам канап од звона

Који је висио до земље

А оно је одјекнуло болно

И померило темеље старе звонаре

Ако се определим за неко начело

Биће то <ништа није пролазно>

Машта је почела да ствара

Саблажњиве слике календара

Који се отворио од првих страна

И замрачио видокруг у мојој души

Јер је почео уобразиљом да ме гуши

Звоно је својим батом неодољиво

Подсећало на будућност

Која ће као прошлост бити

Разбијени грлић боце на путу

А црни горостас јавор

У залеђу воденичког точка

Трепери хучно и меша ваздух

Детињства и садашњости

Опомиње ме да поздравим живот

Који се негде између зауставио

И да ослушкујем звук

Који надраста старење

Које ће стати и више неће бити тајни

Јер ћу понети инсгрументе

На заказани састанак

Тада ћу желети да се искупим

Зато што сам ишао мален испод звезда

Куда ћу незаустављиво полетети

APOTEOZA

Cobanin se javio monotonim glasom
imitirajuci grlice, kosove, kukavice, vrane,
zasumelo je drvece hrastovo koje je prihvatilo
glas cobanina raspolozenog za natpevavanje.

Onda se iz sume javio slavuj svojom flautom
a gavran je izvodio fuge kao tube ili fagot.

Kolska kola su uletela kao cembalo
svojim razularenim ritmom sinskih tockova
po razlokanom drumu,a trebalo je imati
uvo i za bleku njegovih ovaca, zov
jaganjaca u potrazi za majcinim mlekom,
sto je celoj simfoniji davalo akorde
prirodnog sklada i opijenosti.

Testera je u obliznjem sumarku
kresendom razresavala i povremeno unosila
nepotrebne pauze, ali se sve ubrzo slilo
u sumsku dolju kao uzavrela bujica glasova
sa naglasenom kanonadom pneumatskog cekica
detlicevog kljuna. Razlegla se onomatopejska
simfonija a cobanin podstice glasove
svadjajuci ih da se natpevavaju,
nadglasavaju, osluskujuci jedni druge,
pa opet u izazovu snage i zelje,
koje je podsticala zunja valjajuci glasom
i imitirajuci druge, pravila ritmicni presedan
sofisticirano izmisljajuci nove vragolije ,
a nesnosno nestrpljiva svraka zelela je
da se primakne orkestraciji ne bi li se cak
i dirigentski nametnula.

No, zuta vuga uporno je vukla svojom harfom
na tonske precice seckajuci pauzama
i izazivajuci nered, nestrpljiva da saceka
ulazak u svoju deonicu koju je ometao
crni kos i tako unosio novi nesklad.

Prividni nesklad je odzvanjao u
cobaninovom uvu jer je svaki dan sve vise
savladavao njihovu pojedinacnu opojnost
i majstorstvo i tako pri prvom susretu,
kao svaki dirigent, sekiricom, kao dirigentskom
palicom, zakuckao po stablu hrasta
gde je detlic zanemelo osluskivao kada ce se
taj zvuk njegovog oponenta pojaviti
otimajuci mu posed i vlasnistvo.

A onda ,opet, razlegne se gorom orkestracija,
prvo tiho, jedva cujno pa sve jace
ukljucujuci ucesnike da svoje sonatine
i altove raspevavaju sve do dolaska
slavujevog umilnog tenora, vibrantnog,
neumornog vuginog alta, svrakine
krestave rastimovane viole, da bi
sve to cobanin svojim podsticajem
dovodio u red i omogucavao da
njihove solo partiture ucine kolorit
u sumskoj orkestraciji.

Pocinje stakato detlicev sa tri takta,
prihvataju violine sumskih vrhova
jedva dodirujuci zice picikato,
dok violoncelo od pocetka lagano hvata akorde
razvlaceci gudalom legato.

Neko ptice je zacvrkutalo piskavo
dva puta, izgubljeno, a onda su
obe violine i celo pohrlili u pomoc
izgubljenom glasicu koje je
klavir vec nadjacao svirajuci visoki “C”.
Nastala je skladna sreca kada su se pronasli
a porodicna sumska kadenca tako zavrsila.

28.12.2o14.
DragosP.
Velgrad

Sa koferom uspomena
putnik krije tužno lice,
i šapuće jednoj suzi:
“Kani suzo izdajice”,

Sa lica mu suza skliznu,
pa na stari kofer kanu,
i napravi jednu mrlju
kao ružu naslikanu.

Sav je kofer u “ružama”
putovao tamo često,
gde nekada mlađan misli,
da mu beše bolje mesto.

Sad kada mu mladost prođe,
a tuđina sve mu uze,
u koferu čitav život,
a na njemu samo suze.

Na peronu eto tako
sa koferom tugujući,
putnik čeka na voz “sreće”,
a tako bi rado kući.

Vratiti se kući neće
jer upravo voz mu kreće.
Zar ne znate priču staru
o koferu i pečalbaru!?

Milovan Petrović

–

Diplomatija stvara,
mir i razumevanje,
što je najvažnije,
za mirnodopsko svetsko stanje!

Ako je diplomatija,
slaba,loša i još gora,
onda među narodima,
do nesporazuma doći mora.

Dobra diplomatija je,
najbolja koja ne dovodi do rata,
jer stvara mir i razumevanje,
koju celi miroljubivi svet prihvata!

Ratovi su slaboszti,
pogrešne diplomatije,
i događaju se tamo,
gde prave diplomnatije bilo nije!
Živko Begović

lo nije!

gde

 

e p i t a f I

Ovde
U mojoj pesmi
Počiva sva svetlost na svetu
Njegove beskonačne oči
Dve ikone
Koje mi dušu čine hramom
U kom počivamo
Moja početna i završna pesma njemu
I živa ja u Poeziji
I kad umrem i sama sebi
Kao njemu

e p i t a f II

Ovde
U mojoj pra-kosti bez kosti
I u kajanju bez kraja
Počiva moja poslednja Muškost
Balzamovana stihovima Žene
Koju sam voleo i izdao
I koja me volela i učinila Faraonom
I sad kad sam pali Kralj
U njenim psalmima i duši
Sačuvan sam od zaborava
I kad sam sam sebe zaboravio
Kao Muškarac

e p i t a f III

Među koricama knjige
U zlatotisku slova pesme spomenika
Počivamo
Naša (ne)okončana ljubav i nas dvoje
Kao Nebo i Zemlja
I Sunce i Mesec
I sve što jedno bez drugog ne biva
A nikad se ne može sastaviti
Zbog zakona stvarnosti
Ni rastaviti
Zbog bezakonja u pesništvu
Koje dopušta
I ono što zabranjuje Život…

copyright © Nena Miljanović