Категорија: Uncategorized

pa šta je bog

bog otac pašta

pater noster et filio et filia

et cetera

svi odgovori na sva pitanja

jesam pa šta nisam pa šta

dobro pa šta zlo pa šta

beskrajno volim život

ali to je samo beskraj

i ništa više

kvalitet života takođe

od pasjeg do revolucionarnog

od kurve do svetice

to je uvek samo kvalitet

ništa ne pravazilazi sebe

pa ni kvalitet

isto je i sa dužinom života

sto godina pa šta

ili čak i besmrtan život ako treba

to je samo besmrtnost života

i ništa više

pa i sama smrt naravno takođe

smrt pa šta

šta s tim

i šta bilo s čim

pa šta bilo šta

 

 

Bude to kad srebren je mjesec
pa svime što jesam
u bezdna uronim
Настави са читањем “BUDE TO – M. Popović”

25.

na svako „dobar dan“
prvo pogledam u nebo
zemlju i ruke
pa odgovorim
znam da sam čudna
znam da sam drugačija
al’ – uvek me zbunjuje pozdrav
ne znam čiji, kome, zašto
dugo ved zamišljam
ko sam
šta
jesam li uopšte kosmička pojava
u očima su mi neka sećanja
samonikla
zaboravlje na
dav na
ali
sećanja boje duge i
tamnih provalija
srce mi je balon koji vetar puni
i kišno ili vedro otvara
evo – gledam u dlan
nešto mi ispisuje – vidim uzvičnike
sklapam ga – nek odluči jednom
hode li me upoznati sa mnom
ili du još vijugati s jednog na drugi
opali list i moliti maglu za boravak
toliko od mene – predahnudu
do nekog bitnog (čujem to stalno pre pozdrava)
trenutka
valjda du se uklopiti u neograničenost
ovih proporcija maštovitosti…
ja se nadam
dobar dan
kamin(n)gs

 

Kroz nesanice
Ptice povratnice dovikuju se u noći
Lete kroz misli te nilske laste
I kricima kidaju teško moravsko nebo
Pada po meni
Paperje ptica i stratusni stihovi
Krila nade mi niču
I ruka tvoja leptirasta me dotiče
Samo tako dlan na dlan
Kao krilo na krilo
Uljuljkuje me u san o tvome povratku
Kroz procep oblaka
Smeje se ponoćno sunce
Smeješ se ti kroz prelaz pesme u plač
Taj smeh
Preglasan
Razbija belu laž sanjanog
U crvenu istinu buđenja
Crveni tanak mlaz
Curi mi niz srce i levu sisu
I niz osetljivu na stid butinu
To moja poslednja menarha ističe
Polužena sam sada ovako suva
Gospode
Ostarela u snu (ili javi)
Ističem iz priče o ljubavi i tebi
Rasanjena
Slušam moravske (ne) povratnice u noći
I (ne)osećam
Kako leptir Monarh u mojih prsima
Rasklapa krila i odleće…

…Opet sam te noćas sanjala
I odsanjala svoju smrt
Ili život
Sad posle tebe
Ionako je isto…

 

 

Ti nisi moja mati
Čuješ li
Na pasja kola te psujem
Od maćehe gora
Zakidaš mi na svemu ko kopiletu
Prokleta da si
A bar da mogu da te ostavim kao mnogi
Kao svi koji su te voleli manje nego ja
Kojima si svetinja na rečima
Zaklinju se u tebe iz rezervne zemlje
Lepa si im i dobra
Plaču za tobom siti i pijani
Vole te
Vole…

Pljujem ja gladna na takve ljubavi
I ja te volim
Najgora i najbolja zemljo moja
Ja nemam rezervno srce
Sva si mi se u ovo malo duše u nosu stisla
Ne slušaj kad te kroz stisnute zube psujem
Ja tvoja te pljujem jer bedujem
Polizaću sutra
I zube ću pod grlo svakome
Ko se usudi da te popljuje i opsuje kao ja
I sina ću ti jedinca dati ako zatreba
I svoje kosti ću u tvoja nedra
I sve što od ljubavi imam daću ti
I kad ništa od tebe nemam
Veruj mom trpljenju
Veruj mi

Ne veruj poganim psovkama
Tvoga jezika i roda je žestoka reč
I kad te kunem i kad se u tebe kunem
Veruj mojim pesmama
Ljubavi moja
Srbijo moja
Oprosti mi
I ja sam tebi
Time što ostajem
Opstajem

 

 

“Ako ti jave ” pevao je pesnik
Očajan zbog smrti
Evo i ja pevam
Ako li ti jave da me nema više
U poljane pođi za jutra i rose
Kapatke poberi sa trava i bilja
Napij se i reci:
To su suze tvoje
Nazdravljaš mi sobom
Uplakana moja

Ako li ti jave da ne pevam više
U šumarke plave pođi u večeri
Oslušni brujanje u treptaju lišća
Od disanja tiše
Razabraćeš reči i šapat stihova
Utešnu mi šapni:
To je pesma tvoja
Još mi dušom pevaš
Raspevana moja

Ako li ti jave
Da to što se ne javljam
Ne postojim više
Ako poveruješ da s krajem života kraj je i ljubavi
Na obalu reke u noći izadji
Kad vali se slegnu i voda ko ulje
Dušu mi prepoznaj
Zagazi i reci
Velika i mirna neprotekla moja
U svemu te ima
I ni u čem me nema
Ljubavi moja

Имала сам прилике да учим,
Судбина је нешто друго хтела,
Да мислима тешким себе мучим
Док посматрам крвничка недела.

Желела сам да у миру живим,
Да са својим друштвом певам често,
Природној лепоти да се дивим –
Отишла сам ја на друго место.

Док се момци за бој припремали,
Ми смо ноћу тихо сузе лиле,
Гледале смо док су одлазили
И несрећну судбу проклињале.

Ујутру се богу помолимо
Да их увек срећа, радост прате,
Од свег срца снажно пожелимо
Да се брзо нама кући врате.

 

Radi tog dana i godišnjeg doba
Palim svijeću u neznan sat
Rastjerao bih strašni blaženi mir
Da zagrlim trenutke
Nevidljive ponoćne materije

Radi tog dana i vremena zemaljskog
Upokojio bih predjele nespokojstva
Da dogledam koračate li još
Kad ždralovi nadlijeću
Masline olovnozelene

U egzistencijalnoj svečanosti
Izlazim u ožujska popodneva
Puna sunca i kasnoga snijega
Ne znam svjetlucaju li
Zvjezdani ornamenti
Vaših astralnih očiju
Žeđaju li nepomičnosti
Vaših sestara koje nisu ljubile

Radi tog dana i gorkih čemrika
U krajoliku na kojemu smo
Iste zvijezde voljeli
Ribarsku odjeću oblačim
Da niz greben skamenjen
Suza i uspomena pusti glas
Kao plimu vaših želja
S kojima smo se rastajali
Kao s nesavladivim gradivom
Dječje logike

 

 

Mostovi Okruga Poezije
Između tebe i mene
Na stubovima od stihova
Gradih luk za krhki most
Kojim se prelazi ponor pozne ljubavi
I poverovah u napisano
Kao slepac okatom
Kad kaže da je vetar vidljiv i ljubičast
I da se može uhvatiti jedrima nedara
I zadržati u pesmi
Za disanja posle (iz)disanja

I zar je važno da li je istinita ta moja poezija
Sve dokle njome izmišljam da postojimo
Ako i varam samu sebe
Za utehu mi je
Zar je važno išta
Kad i rađanje
I umiranje
I taj veliki san o velikoj ljubavi
Sve je prevara
I ti i ja
Od stiha do stiha
Samo smo sanjanje dveju senki
Što mostom od slova prelaze ponore jave
U poetskom (ne)postojanju
Dugom koliko život
I praznom kao poetska uteha
Da ljubav ne kasni
I kad zakasni
Kao smrt životu
Prekratkom
Predugom
Bez tebe

Настави са читањем “NEDOVRŠENE PLOVIDBE – M. Popović”