Категорија: Uncategorized

 

U noći
Natopljenoj neutešnom kišom
Tvojom ulicom
Kroz špalir zidova bez vrata
Sablasna moja misao posrće
Pod avetinjskom neoskom svetlošću
Nigde nikoga
I posrnule žene su se sklonile sa pločnika
I šugavi psi lutalice spavaju
Sklupčani pod klupama bez klošara
Gde li su bar oni sa svojim krpama
(poslednja krpa sam noćas ja)
U Zaboravnom Gradu
Sve spava pravednim snom bivših grešnika
Čak i prozori
Jedan je tvoj
U nadi
Zurim u zatvoreno stakleno oko
(Ravnodušno na duh izgubljene pesnikinje
I zaboravljene ljubavnice)
Kao čavka pokislim krilom
Kuckam jučešnjim stihom o okno
Da mi se otvori utočište u tvome sutrašnjem snu
Uzalud
Ti spavaš
I ne sanjaš me više

 

U stvari mi se volimo

Zbog fizičkog izgleda

Kad je lep naravno

Kad je ružan mrzimo se

Naravno

Međutim sve one razne

Osobine ličnosti

Koje mogu posle da poremete

Dominaciju fizičkog izgleda

Niko ih ne bi ni primetio

One moraju da se trude

Da nas vuku za rukav

Samo je fizički izgled

Taj gospodin i prevarant

Koji nas privuče ili odbije

Bez truda ili napora

Već samom  pojavom

I pukim postojanjem

Sa svojim pravim ili krivim

Crtama i oblicima

Iako je to samo privid

One najjeftinije vrste

Prolaznih kratkotrajnih privida

Sa iluzornim razlikama

Među pravim i krivim

Crtama i oblicima

U suštini istim i ravnopravnim

Jer niti pravi imaju zasluge

Niti krivi krivice

 

 

 

 

ostavite nam
barem nešto od vremena pahuljā
i uvojaka dima nad brezama
pod kojima su zaspale dječačke godine
i trave što dišu kao dragana, kao nada

sačuvajte nam
djelić omaglice nad vrelom bosne
kas konjā u otkucajima zvijezda
nešto od zbornih mijesta lepršave nježnosti
gdje čekali smo večernje sate, vatre
što gorjele su u krvi naših proljeća Настави са читањем “. OSTAVITE NAM – M. Popović”

Pišem li ti ovo ja ili kukavna sena moja?

Još se svetom vučem i svetinom tučem,

čekajući  te,Kometo, da me svetlost tvoja

prokupa,a ja da te u letu za rep povučem

 

i sudbini svojoj banem u daleke dvore.

Ti si taj svršeni  muzej budućeg i novog,

čiji sokak svi otpravnici vozova  ne govore

jer ne umeju,a hteli bi tajnu jezika ovog

 

proreći  šinama.Kometo, ja li ti ovo pišem?

Kao da se zillion udara krozame  sudara

u sreći! I nisam na Zemlji ,već lebdim  k’ višem

bezdanu od sebe. A on na tebe-zaudara,

 

na nektare  sveto-tajnih puteva što  točiš

sve do moga neba. Zgurih se i zgrudvah eto,

al’ časkom biće svršeno,čim u moje oko kročiš

dok se svetom vučem i svetinom tučem,Kometo!

 

2017.

 

Verovatno koračam
Čije bih potpetice inače čula sama na ulici
U mojoj glavi
Odjekuje siguran korak neke žene
Koja zna kuda i zašto ide
Neko je čeka
Tamo je
I čeka je
Pošto je raširio veš i skuvao kafu
Ne mora biti ljubav (kao sa mnom)
Život je u čekanju
I u koracima koji znaju kome vode
Ovo sigurno nisu moji
Samo mi se učinilo da koračam
I da postojim
U gradu i stanu u kom me ne čekaš
Niti je rašireno naše rublje
Na terasi sa sunčane strane ulice

Ovoga jutra
Ovo nije moj hod
Ja ne koračam ovako sigurno
Ne koračam uopšte
Ukopana u mestu za misao
Kako bi bilo moći se vraćati kući
Na tek skuvanu kafu
Pijete je sada na terasi do ulice
I ne vidiš da stojim sa druge strane
Skrivena u senci (uvek u senci)
Pogleda zakovanog za vaše rublje
Okačeno kao vesele zastave
Na bračnom karnevalu zatvorenog tipa
(strogo zabranjeno za pesnikinje i ljubavnice)
Ja nemam pravo da pokucam
Čak ni pod izgovorom da sam pogrešila vrata
Nemam ulaznicu u tvoj život
Ni izlaz iz svog

 

Ta istorija

Možda je samo zabluda

Ili jednostavno ne postoji

A ako i postoji

Nije tako važna

Kao što se misli

Kao neka magistra vitae

Niti nas uopšte obavezuje

Jer ovakva kakva je

Prljava tegobna mračna

I sramotna pre svega

Bolje da se nije ni desila

Ali sad šta je tu je

Bilo pa prošlo

I ne ponovilo se

Neka počiva u miru i zaboravu

Da ne budimo više

Vampire istorije

Ozbiljni smo ljudi

Nismo više deca

Ili možda da izdvojimo

Ono malo lepog u istoriji

Da dopišemo još neku lepu priču

Pa da samo to s ponosom pamtimo

Jer samo ponosni ljudi

Oslobođeni istorije koje se stide

Mogu da ubrzaju budućnost

Protivrečnost i uzaludnost kukanja

Nad uzaludnošću vremena

I protivrečnošću prostora

Traju istovremeno

Od početka

Kao vrhunska protivrečnost

Jer oduvek smo znali

Čemu dođavola kukanje

Pa smo ipak kukali

Ali ipak

Život se menja i raste

Kukanje slabi i jenjava

Polako gubi svoje stare pozicije

Postaje nepoželjno

Gde se god pojavi

Teraju ga iz svih oblasti života

Profesori književnosti teoritičari poezije

S mukom i podsmehom iščitavaju

O majko moja što me rodi

To kukanje poezije kroz 19. vek

Đulići uveoci i ostale mrtve duše

Skoro da nema više

Starog kukanja i straha

Kojih su bili puni naši stari dani

In illo tempore

 

 

veštinom velikog poznavaoca žena
va svili moje duše
voskom mednih reči
oslikao si najfiniji batik
po tananom tkanju
umećem istočnjačkih iluminata
naslikao si simbole (ne)prolaznosti
fenikse ljubavi i olimpijske plamenove strasti
znamenja zakletve i stilizovana obećanja
i tajnim slovima između slika
ispisao si svoje skriveno ime i poruku:
pola od pola

 

zasenjena velikim simbolima
( i željna zvanja željena žena
ili bar velika pesnikinja)
preuveličavala sam priču poezijom
zaboravljajući na alfu i omegu umetnosti
da je velika ljubav nedokučiva slika
i da su sve velike reči samo velika prevara
prevedena na jezik poezije
osetljive na dodir oštrijih misli i grube istine
koje bi pocepale svilenu sliku o ljubavi na krpe
i ne bih se čime imala ogrnuti osramoćena
gola pod golom istinom
da ljubav ne krije svoje lice ni ime (kao ti)
niti je ima u polovičnostima
ni tvojim muškim
ni mojim poetskim

beli medved i čovek crnomanjast

ne severnom polu

stanovnik i istraživač

čovek u toploj zimskoj jakni

medved je go

mada se nikad nije skinuo

nego je čovek odbacio

svoje krzno i dlake

ako i to nije zabluda

jer možda je odbacio mnogo

ali nikad nije odbacio sve dlake

a sve ostalo

savršene oči

srce mozak udovi

strah glad i smrt

sve je to potpuno isto

pa zašto onda u svest

odmah navale razlike

između medveda i čoveka

kad nema suštinskih razlika

niti ih je bilo kad su bile manje

niti će ih biti kad budu veće

veme je da odbacimo

makar te najteže

najdlakavije zablude