Аутор: Živomir Savić

sami

potpuno usamljeni

u svo to vreme večno

mladi i stari

samci i porodični ljudi

uspešni i propali

oni koji pate od samoće

i samci u gomili obožavalaca

svesni i nesvesni svoje samoće

ovde i tamo gde odlazimo

svako ponaosob

da se osamimo

svako na svoje mesto

dovoljno udaljeni i zauvek

da nastavimo svoje samoće

da produžimo samoće života

u samoće smrti

samoće postojanja

u samoće nepostojanja

između kojih nema razlike

niti će ih ikad biti

ima nekoliko varijanti rušenja

i razbijanja sa razvaljivanjem

kad se napije budala

pa da iskoristi sirovu snagu

i bes

ili se posvađa sa ženom

pa polupaju sve po kući

ili navijači kad iskoriste utakmicu

da porazbijaju zajedničke izloge

i protivničke glave jedni drugima

ili studenti ili sindikati

ili nacije

ili njihove alijanse

one mogu najviše da razvale

sa svojim vojskama

one mogu čitave gradove

i šira područja da polupaju

ko zna šta bismo danas imali

i dokle bismo stigli

da nemamo ovu potrebu

divljaka i zveri

osim ako

ko zna

ako možda ne bismo bili sputani

bez te potrebe za rušenjem

i građenjem i rušenjem i građenjem

sukcesivno i istovremeno

 

ko bi rekao da može

ali može doći

i do zasićenja životom

pa jebem ti život dokle više

ustajanje

umivanje

jedenje

rad

spavanje

pa opet ispočetka

i ukrug

pa da li sam ja lud

ili šta

ovo mora prestati već jednom

ako išta na svetu

onda bi život morao

imati alternativu

ne smrt naravno

smrt nije alternativa

kao što se obično misli

smrt je ništa

ne ono što nama treba

je novi i drugi

dosad nepoznat život

koji možda ne bi ni imao

potrebu za smrću

 

koliko reči u knjigama

svih biblioteka sveta

od najstarijih vremena

od onih urezanih u kamen

do ovih naših šarenih elektronskih

milijarde reči himni i pesama

kao zvezde na nebu

da zauvek svetle u očima ljudi

koji stvaraju reči

koje stvaraju tvorca

u uzajamnosti stvaranja

ali koliko je to tih lepih reči

u odnosu na sve reči ukupno

sa svim onim običnim i onim najgorim rečima

sa blebetanjima kreveljenjima i baljezganjima

sa lažima uvredama odvrtanim i sramnim rečima

nula nula nula i još oko petnaest nula

zarez jedan posto

ili nešto manje

a sve su one i lepe i ružne naše

ljudske reči

ljudskog pričanja ljudske sudbine

da pričate odsad večito u znoju lica svog

reče onaj matori bradonja na oblacima

još na početku vremena pre prve reči

smrt se ne prepušta slučaju

ne prepušta se ništa

ali se u životu smrt

najmanje prepušta slučaju

mora se biti spreman

u svakom trenutku života

dokumentacija sređena

kompromitujući papiri pocepani

dugovanja i potraživanja namirena

dileme razrešene misli svedene

sećanja zaokružena

sramote zaboravljene

prijatelji celivani i posavetovani

neprijatelji nagrđeni i ispsovani

pripreme za put provežbane

jer pun ili prazan svaki život

ima svoj put do početka do kraja

i eto samo još mnogaja ljeta

ali to je već njihov problem

znači ne više kao dosad

evo sad ću evo samo malo

samo još dve sekunde

evo odmah završavam

samo još ovo samo još ono

gluposti nema tu ni ovo ni ono

nema u smrti ničega od svega toga

mora se biti spreman sad

i tačka

ako i sad već nije kasno

početak utakmice

real atletico u madridu

minut ćutanja

za velikog prethodnika

umro je Alfredo di Stefano

fudbaleri na centru

dostojanstveni

ali sasvim očigledno

namerno dostojanstveni

cupkaju nestrpljivo

razmišljaju mišićima

svim svojim zapetim nagonima

(pa i seksualnim)

nije im ni na kraj pameti

povodom čega ćute

smrt leš truljenje kosti

a posle kostiju nula ništa

nula nula ništa ništa

sve do kraja svih utakmica

i svih ostalih vremena

ma ok ali šta s tim

misle nervozni fudbaleri

matori ljudi umiru

i treba da umru

to je prirodna stvar

Da li su nas marsovci već pohodili

O da

O tome imamo materijalne dokaze

New York Paris London

Bilo je to pod okriljem mraka

Kad su ih instalirali i postavili

Tu gde su sad

A onda u rano jutro

Kresnuli svoje motore

Na svetlosni pogon

I tiho se udaljili

Da nas ne probude i postide

Jer kad čovek pogleda

Ljude žene i decu

Kako ponosno vrve ulicama

A to je jedina vrsta

kKja ponosno vrvi

Gmižući dostojanstveno

Uvereni da su oni tvorci

Ovih prelepih gradova

Da su oni ovakvi kakvi su

Popalili sva ova svetla

Trgova i pozornica

Onda nesklad poprima

Groteskne razmere

Nađeš se u čudu

Ovi gradovi zaista postoje

Neko je jednom ipak morao

Da postavi te gradove na zemlju

 

 

U stvari mi se volimo

Zbog fizičkog izgleda

Kad je lep naravno

Kad je ružan mrzimo se

Naravno

Međutim sve one razne

Osobine ličnosti

Koje mogu posle da poremete

Dominaciju fizičkog izgleda

Niko ih ne bi ni primetio

One moraju da se trude

Da nas vuku za rukav

Samo je fizički izgled

Taj gospodin i prevarant

Koji nas privuče ili odbije

Bez truda ili napora

Već samom  pojavom

I pukim postojanjem

Sa svojim pravim ili krivim

Crtama i oblicima

Iako je to samo privid

One najjeftinije vrste

Prolaznih kratkotrajnih privida

Sa iluzornim razlikama

Među pravim i krivim

Crtama i oblicima

U suštini istim i ravnopravnim

Jer niti pravi imaju zasluge

Niti krivi krivice

 

 

 

Ta istorija

Možda je samo zabluda

Ili jednostavno ne postoji

A ako i postoji

Nije tako važna

Kao što se misli

Kao neka magistra vitae

Niti nas uopšte obavezuje

Jer ovakva kakva je

Prljava tegobna mračna

I sramotna pre svega

Bolje da se nije ni desila

Ali sad šta je tu je

Bilo pa prošlo

I ne ponovilo se

Neka počiva u miru i zaboravu

Da ne budimo više

Vampire istorije

Ozbiljni smo ljudi

Nismo više deca

Ili možda da izdvojimo

Ono malo lepog u istoriji

Da dopišemo još neku lepu priču

Pa da samo to s ponosom pamtimo

Jer samo ponosni ljudi

Oslobođeni istorije koje se stide

Mogu da ubrzaju budućnost

Protivrečnost i uzaludnost kukanja

Nad uzaludnošću vremena

I protivrečnošću prostora

Traju istovremeno

Od početka

Kao vrhunska protivrečnost

Jer oduvek smo znali

Čemu dođavola kukanje

Pa smo ipak kukali

Ali ipak

Život se menja i raste

Kukanje slabi i jenjava

Polako gubi svoje stare pozicije

Postaje nepoželjno

Gde se god pojavi

Teraju ga iz svih oblasti života

Profesori književnosti teoritičari poezije

S mukom i podsmehom iščitavaju

O majko moja što me rodi

To kukanje poezije kroz 19. vek

Đulići uveoci i ostale mrtve duše

Skoro da nema više

Starog kukanja i straha

Kojih su bili puni naši stari dani

In illo tempore