Категорија: Uncategorized

Svi misle,
lepše je bilo pre;
Sad vidim,
bilo je drugačije;
Govorimo, kako prolazi sve,
kad izgubimo drage ljude ,
bližnje, prijatelje …

Tačno je,
prolazi sve.
Bila su neka vremena,
nesređena ali ushićena ;
Bar je u nama živela i rasla istinita,
bitna i iskrena nada
duboka, bistra, plemenita;
U poređenju sa ovim sada …

Događajima kažu
nije uzrok vreme ;
Igrom slučaja sve,
zbiva se pa nestaje…
Na dnu mirnih, tamnih
gustih ponornica i ambisa,
prošlost, pustoš i breme
ne menja ništa, prazno vreme !

I nikoga, do nas samih …

Не волим кад киша пада
Јер свака кап тугом одише.
Не волим кад у јесен лишће опада,
И ваздух тад ми на сету мирише.

Јесењих киша мирис презирем,
Јесен на растанак личи,
Волим да цветни мирис удишем,
Јер цвеће шаренилом се дичи.

Не волим кишобране
Иако под њима по двоје ходају.
Зашто њихову љубав бране?
Зашто да своју љубав скривају?

KOSTI NAŠIH PREDAKA

(PRECI BEZ POTOMAKA)

Kosti naših predaka rasute su svuda,
da noga podlih zlobnika ne gazi tuda.
One nemo govore o zemlji za koju su stradali,
dok su se i u bolu, za bolje sutra nadali.
Pa čak i ako nešto bolje, oni nisu dočekali,
za svoje potomke to bolje, stalno su ostavljali.
No oni slabi postaše, pa je uzalud što im to ostaviše,
jer na njihovoj muci, dobar put oni ne nastaviše.

Tada niko od predaka, nije bio tako grešan,
da bi neki od naslednika ostao neutešan.
Ali dok su oni, nove kuće sagradili,
takvi potomci između sebe su se svadili.
Svako je hteo još neko parče više,
pa se stalno k’o grdne svrake svadiše.
Na tu svađu i velike orlušine lako uskočiše,
pa najbolje i najveće parče, za sebe ugrabiše.

Sada retko koji potomak može da se diči,
da na onu svoju prekaljenu starinu liči.
Nejak je postao svako i mnogo je posrnuo,
pa popustio orlušini, što je na njega nasrnuo.
Zato na svome pragu, više nijedan ne sedi,
već je najamnik svaki, kome je lakše da živi u bedi.
Ali sve rasute kosti naših predaka,
ni u grobu svome, neće zauvek da ćute,
jer kada sve one nemo progovore,
svi slabi potomci, dobijaće ukore jako ljute.

Nikola Vušković

 

 

Zarudele na istoku ruze
pruzam ruke do neba dalje
dok slavuji liturgiju sluze 
dusa pesmu u vekove salje

Prošla sam te moja ptico,
Osećam
Da si ispevao svoju poslednju za mene,
I ovo što me (ob)ljubiš po navici
To su samo refreni tela
Porazno bolni za oboje
Jer kao kukavice jaje
Strast poturamo pod ljubav,
Ti nemoćan da prekineš naviku i odeš,
I ja nemoćna da prekinem ljubav
I izreknem idi.

Voljen,
Zatočen u krletkama ove jednostrane ljubavi
Patiš
Čekajući čudo koje će te bezbolno osloboditi
I evo činim ga,
Nevoljena,
Kao samuraj kad poteže mač na sebe
Presecam se na dvoje za oboje
( da te oslobodim)
Lažem da te ne volim
(da ti olakšam odlazak).

Odlaziš.

Raspolućena
Na bezuslovnu ljubav koja te se zbog tebe odriče
I beskrajnu patnju za tobom,
Ispraćam te stihovima:
Dobar ti vetar Moja Ptico
Dok padam u san o letenju
Izvan kukavičjeg gnezda

copyright © Nena Miljanović

Prvi se maj
zbunjeno čudi,
ne zna šta mu je tema.
Na brežuljku velika masa ljudi
al’ nigde radnika nema.
Bogataš vola vrti na ražnju,
deca mu čude se maju;
“Šta ćemo ovde bogati oče,
i šta će biti na kraju!?”
Rudar i danas u rudniku radi,
neka i nije šteta,
njegova deca su kući gladna,
kome to danas smeta?
Sve je postalo velika farsa,
dal’ radnik još uvek živi!?
Gde su nestali
i da li su i sami
za svoju sudbinu krivi?
Danas se eto i ja čudim
al’ svemu nije kraj,
ustaće radnik
ispravit kičmu,
doći će i njegov MAJ.

Milovan Petrović

Prvi medju arhangelima,
vojvoda,
vodja najvece andjeoske armije u Univerzumu.
Na jevrejskom njegovo ime imalo bi da znaci:
onaj koji je ravan “Bogu”.
Ovo je entitet uzvisene snage
koju pogoni pravda, odnosno nepravda.
Ideja da se saberu
ostrina ognjevitog maca i zestina karaktera nenadvisive pravicnosti
rezultira zivucom energetskom figurom,
koja pulsira u svoj svojoj stvarnosti utkana u platno prostor-vremena…
Ovaj arhetipski primer borca protiv “zla”
ukazuje se sa macem u ruci, jasuci na konju (konjanik).
“Kosmicka pravda”…ne postoji nista blize njenoj srzi od ideje olicene u predstavi arhangela Mihaila…

Gledah te moj živote
I videh u tebi moga oca
(Koji me voleo dobru i lošu )
Tog moćnog diva
Sa šakama kao velika školjka
U kojoj sam bila zrno bisera
Na dnu njegove duše
Zaštićena

Gledah te moja ljubavi
I prepoznah u tebi svoga sina
Tog slabog sebičnog patuljka
(Koga volim dobrog i lošeg )
Lukavog ispod nevinog osmeha
Sa rukama kandžicama
Koje mi nežno iskopaše oči
I učiniše me slepom
Od ljubavi

Gledam te dragi moj
I vidim moga Muškarca
Velikog kad me voliš lošu
I malog kad me zloupotrebljavaš dobru
I volim te bezuslovno
Kao otac jedinu mene
I ja jedinog sina
Volim te veliki mali moj
Kao onog od kog sam postala
I onog koji je postao od mene

Mogu li drugačije a da ne poništim
I svoj nastanak i nastavak
Mogu li da postojim
Ako te ne volim na život i smrt
U ime oca i sina Muškarca
I duha same sebe
Žene
Muškarčeve Ljubavi

 

Hvala ti što postojiš i ne postojiš,
prolaziš ali ne prolaziš,
što si a možda i nisi.

Ljubav.
Sklonište bespomoćnih.
Slepih podanika; Umornih putnika.

Crnih sumnji;
Utočište.
Uvelih senki umno lice.

Možda su žedne,
možda su ptice …
Isplele romanse, odiseje,

možda nemaju žar,
možda ne liče, na san …
Prognanih, zarobljenika;

Dok pevajući
nesvakidašnje melodije,
male zvonke preludije;

Pokoljenjima
zaverenički razotkrivaju
običan, košmarni dan,

simuliraju patetičnu rapsodiju
nalik bolu,
ozeblih krila tokatu …

Kad sasvim daleko, onamo
sa zavežljajima u kljunu,
plove u jatu .