Категорија: Sandra Miladinović

ИМА ЛИ ЉУБАВИ ЈОШ?

Има ли љубави тамо,
где не мирише ни цвеће,
и где је заборав пао,
на реке, поља и дрвеће…?

Има ли љубави тамо,
дал’цену има баш свако,
и дал’ су птице смеле
морале да напусте јато?

Има ли љубави још,
где бачено је сидро,
чији су преци давно,
лечени на острву Видо?

Има ли љубави још,
док Плава гробница дише,
и док се море мрешка…
Шта ли нам судбина пише?

Има ли наде за бајку,
где последњи држи се час,
и камен на место јастука,
жуља сву ноћ много нас!

Има ли љубави још,
ко ли јој љуби скуте,
дал лепа слика се смеје?
Santa Maria della Salute!

Миладиновић Сандра МАЈРА

ПОНИЗНИ СЛУГА

Понизни слуга сам љубави голе
што мноме живи и када патим,
и када молим прошлост да оде,
да не застаје и да не сврати…

Остајем доследна очију тужних,
док сузе капљу болне до крви,
за њене скуте се увек држим,
и тако успем сумњу да смрвим…

Нек мисле сенке да ја посрћем,
ова их душа на двобој изазива,
Пламени Феникс у зору рађа се,
и златни плашт се пољем разлива…

Мајра

SHVATI!!!

Bez slomljenog srca šta si,
bez slomljenog srca ko si,
bez slomljenog srca kud bi,
ne zna duša da poljubi..?!

Bez hiljadu suza ništa,
bez hiljadu suza nikom,
bez hiljadu suza jesi,
prazan papir što se smeši?

Bez novog početka kud bi,
bez novog početka znaš li,
bez novog početka ti mreš,
ni da voliš ti ne umeš?!

MiladinovIć Sandra Majra

ОД ГЛАВЕ ДО ПЕТЕ

Волела сам једном давно,
све од реда безрезервно,
инстиктивно,осећајно,
унакрс и паралелно…
Волела сам све од срца,
из дна душе као дете,
и дуго је потрајало,
то од главе па до пете…

Волела сам једном чисто,
невино ко зрачак јутра,
што се роси удварао,
од данас па све до сутра..
И крв је ко брза река,
упорна ко лава пекла,
грлила сам тако топло,
суза би од среће текла!

Волела сам ја уз смешак,
и наивни поглед ока,
као јање лаковерно,
испред вука за по скока,
и још више.. свесна нисам
била чари своје игре,
колико је само пута
спасила ме попут чигре!

Волела сам трчећ’ травом,
гурајући руком грање,
певајући са птицама,
сањајући Поморавље..
Испод камена шаптала,
и кришом се Богу клела,
волела сам без питања…
Кад бих тако сада смела?!

Сада волим другачије,
наизглед је исто само,
сада волим грлатије,
враголасто и потајно…
И сакривам све осмехе,
јер би сумњу пробудили,
сада волим својегалаво,
јер би љубав ми убили!

Сад се кријем попут ветра,
иза сенки, испод снега,
и постајем загонетна,
као благо испод брега…
Сада волим као талас,
са Месецом шапћем тихо,
и надам се да ће неко
волети ме као ”нико”!

Миладиновић Сандра Мајра

КАП ВОДЕ

Поново дивно изречена лаж
због које све пада на дно,
колико њих живи са њом,
и ножем забада право у бол!?

О чијој боли говори небо,
а о чијој ли ћути док грува,
колико на свету постоји људи,
куда их носи животна бура?

Не, киша није само кап воде,
неспретне, љутите шетње,
из ведра неба се промоли гром,
кад год се лажно закунете!

А заклињете ли се у најсветије,
док истину бојите у гар,
и не зна ли се шта је проклетије,
просјак ил’умишљен цар?

Хтела бих срце што куца јако,
а не камење што јечи,
колико пута одзвања чудно,
безбројно испразних речи?

Осмех бих да се налепи свуда,
чак и на зидове бледе,
несрећна а у вили од злата….
Не бих ја нигде без ТЕБЕ!!!!

Миладиновић Сандра Мајра

ВРАГОЛАСТЕ СТРЕЛЕ

Можда је ово бреме истина која буди
можда сам залутала у паралелни свет
зато је бело …црно, па и овај ритам луди…
Можда је све то сан и један бесани лет?

Можда су свирепе очи сећање прошлости,
лаж зато личи на цвеће које сам мирисала,
и познавала сам птицу које се јутром буди,
и из свог гнезда јури право међ’ груди незвана…

Можда сам радознала и заљубљена у живот,
преда мном играју сенке што само личе на бит,
можда сам у свету чуда залутала кроз огледало,
па бих под небом играла, а свуда ударам о штит?

Можда сам трунка прашине у оку брзе реке,
па је голицам и болим, сметам јој док тече,
на њеној обали живи неко кога сам знала,
усне ми сумња љуби и жива рана ме пече?!

Можда је истина ”можда” и ово небо плаво,
и можда о мени пише неко ко не постоји,
ил’ ми је Дан и ноћ одавно крхкој дао,
дубоке црне очи и душу да уздахе броји?

Можда сам хладна као мермер, нема и недоречена,
или сам онај белутак на дну дубоког мора,
док теку сузе су топле и враголасте стреле,
одакле ми снаге да волим када још не свиће зора?

Миладиновић Сандра Мајра

КАКО САМ УПОЗНАЛА ВЕТАР

Давно међу брестовима упознадох ветар
мрсио ми је косу и шибао најдуже,
од тад га не сретох ,ити бејах срећна,
а мазили су ме зраци и цветале су руже!

Тих часа опсовах живот као и саму себе,
Крих се иза стабала пред страшним налетима
Била сам сувиша млада док ми је вијао крила,
похотно грлећи љубав мислила да је имам!

Хтела сам да је зграбим и грубо заробим себи,
а наивно испустих да тече попут реке,
Просух је попут блага најређег и најлепшег,
А мора није било, ни ушћа да је сретне!

И тако одлута светом негде у непознато,
Међ’ лађе и поноре, водопаде и мореузе,
И као рањеној птици до сржи болело је,
Док су је други испијали и губили уз сузе!

А ја сам тога била свесна и много више,
јер учила сам од туге и среће о стрпљењу,
знам да је зато ветар шибао највише онда
Када сам најмање знала, а највише о свему!

У јутро озарена отворих намах прозор,
А завијутак тишине прохуја крај мене,
У очима беше му небо и таласи океана,
У вечност су се клели сад испред нежне жене!

Било је вредно труда, било је вредно крви,
Сваки трен се самоће претвори у пепео,
Ех када би човек знао коју стазу да следи,
И знакове крај пута…лажном би одолео!

Миладиновић Сандра Мајра

RATNICA

Bolje da sam ”čudna”, nego da sam ista,
neka kao zvezda sa neba zablistam,
i baš kao dete iskrenišču bolim,
bolje da sam bolna, da znam da postojim!

Bolje da sam sreće nepoznate skromnost,
ispod belog vela sakriveni oros,
košene livade neka dom mi budu,
nek venama ovim palim vatru ludu!

Bolje da sam ”niko” nego da sam ”neko”,
zemaljska taština nek me ne zanima,
bolje da sam ona što beskrajno srećna,
za bol tudji pusta suzu svetog vina!

Bolje da sam duša dobrote što spava,
seme zadnje nade što se poigrava,
sa voljom i nuždom, pravdom i poštenjem,
ratnica što sebe” kažnjava” smirenjem!

Ne postoji molba koja bi me takla,
ko reči čoveka pokajnika bolna,
jer sebi opraštam vrhovima stakla,
bolje da sam ”čudna” ko kiša umorna!

Miladinović Sandra Majra

ДА САМ ПТИЦА

Да сам птица заспала бих ти на рамену
јер мој лептир је титрај твога даха
а ја без њега не бих могла
и тако плаха умрла бих
а да не бих трен уживала у лету…

Да сам птица будила бих се у твом загрљају
певала само теби најлепше што могу
јер бих се иначе скаменила на крову света
и постала мета пролазности…

Да сам птица свуда бих те пратила
као неприметни зрак осветљавала стазе
и чувала те од сваког искушења,
не бих дала ни суза да ти кане…
а да ти нови дан не сване светлији
и истинитији у пустињи лажи
увек би пронашао оазу!
Ех, да сам птица….ја, ја бих те чувала
у бескрају, само не бих могла никако
бити у кавезу…
јер знаш да птица воли слободу!

Миладиновић Сандра Мајра

MOJA BELA ZASTAVA

Bela zastava na mojoj duši
Sve tajne ubija, prepreke ruši
ustajem tek sa dna.. ni pola čoveka,
do jutra slaviću pobedu veka…

I lažno dobuju reči te tašte,
skazaljke urlaju, petarde prašte,
ja pitam šta slavi se, ali stari znanci,
nemo me gledaju ko da smo stranci..

Osecam nebo kako leluja,
i krik se orla ote sred noci,
zar život nije ta avantura,
koju prigrliš kad sklapaš oči?

A neki sada mene se boje,
ko da sam avet strasne oluje,
i stare ulice odavno broje
korake moje, ko da su tudje?

O braćo mila ja sam Zemljanka,
Srpkinja, Slovenka, žena što voli,
o sestre moje postajem Spartanka,
jer moje srce ne zna da boli?

Ne zna da bludi i zlu nada se,
neće bez oprostaja nigde da leti,
a samo pticama ja stvarno zavidim,
što vetru prkose, uzmiču seti!

Odavno znam da ”laka” sam meta,
ovako obična plutam doveka,
mojim se grudima horovi ore,
šume romore, i reke zbore!

I nije svetinja bez reči prošla
nije se drznula i sama došla,
zvani je gost i nebeska zvezda.
čak i nevidljiva.. srce sred gnezda…

Osecam stopala trava golica
suza iz oka mili sred lica,
da tuga ode očajna molim,
bez bele zastave ja ne postojim!

© Miladinović Sandra Majra