ОД ГЛАВЕ ДО ПЕТЕ
Волела сам једном давно,
све од реда безрезервно,
инстиктивно,осећајно,
унакрс и паралелно…
Волела сам све од срца,
из дна душе као дете,
и дуго је потрајало,
то од главе па до пете…
Волела сам једном чисто,
невино ко зрачак јутра,
што се роси удварао,
од данас па све до сутра..
И крв је ко брза река,
упорна ко лава пекла,
грлила сам тако топло,
суза би од среће текла!
Волела сам ја уз смешак,
и наивни поглед ока,
као јање лаковерно,
испред вука за по скока,
и још више.. свесна нисам
била чари своје игре,
колико је само пута
спасила ме попут чигре!
Волела сам трчећ’ травом,
гурајући руком грање,
певајући са птицама,
сањајући Поморавље..
Испод камена шаптала,
и кришом се Богу клела,
волела сам без питања…
Кад бих тако сада смела?!
Сада волим другачије,
наизглед је исто само,
сада волим грлатије,
враголасто и потајно…
И сакривам све осмехе,
јер би сумњу пробудили,
сада волим својегалаво,
јер би љубав ми убили!
Сад се кријем попут ветра,
иза сенки, испод снега,
и постајем загонетна,
као благо испод брега…
Сада волим као талас,
са Месецом шапћем тихо,
и надам се да ће неко
волети ме као ”нико”!
Миладиновић Сандра Мајра