Категорија: Sandra Miladinović

МОГУ СВЕ

Могу ја да праштам
Могу и да кунем
Могу и да љубим
А и да разумем…

Могу ја да копам
По прошлости лудо
Могу да зборавим
Да се деси чудо…

Могу ја да ходам
Маглом врло спретно
Да се с’њоме стопим
Плешем изванредно…

Могу ја да певам
Док сузе проливам,
Умем и да волим,
Ал’се вешто скривам!

Могу да те загрлим
Кад ми се не надаш,
Да те изненадим
Док у ватру падаш!

Могу да ти пружим
Што нисам другоме,
Све ја могу с’ неким
Ко то исто уме!

Мајра

ПЕШЧАНА ОЛУЈА

Пешчана олуја
И плаве очи пуне спокоја
Не умиру већ
Настављају у мени да живе,
И док се сећања ломе и пиле
Као крајолици јутарње тишине
Ја удишем и издишем
И жеља ме мине
Сред груди набујала
Као пролећне реке…
Осећам да залуд
Видим оно што не постоји
А росу и снагу пијем
Из најслађих речи
И лечи ме
Моћан поглед анђеоских очију
Што се поново рађају,
И то сред најдуже ноћи…

Постоји магија тренутка
И семе Раја ниче
На свим пољима,
Али се не залива,
Но упорно стреми
И бежи од мача Краја…
Увек је не крилима змаја
И тачно у секудну рашири крила,
И спремно ”плови” олујом
Која само скрива МОЋ ЉУБАВИ!

Миладиновић Сандра Мајра

PIŠEM TI DUŠO

Pišem ti dušo
Nemoj patiti
Nemoj moliti
Niti tonuti
I nemoj dati
Da te ubiju
Al’ ni ti sebe
Nemoj ubiti!

Pišem ti srećo
Napij se jednom
Zaboravi na tren
Na svo trnje
I teci voljena
I često kažnjena
Ili od drugih
Ili još crnje….

Pišem ti večnoj
Ne gasi svetlo
Pusti da koji čas
Još s tobom uživam
Zavaraj sebe
Ali i mene
Pa makar bio
Zadnji mi dan!

Miladinović Sandra Majra

МОЈА КРИЛА

Моје ласте имају пуне груди бисера
Миришу на таласе и морске дубине
Крила су им весла за плаветни бескрај
У њиховим очима и река се вине…

Понекада сањају да су кишне капи
Стрмоглаво лудују низ околна брда
Па се онда приљубе уз сунчеве зраке
И нагло посведоче да им срце врда…

Срећем стално једну и надам се томе,
Да је моје срце, бурно, радознало,
Изабрала као своје тајно гнездо,
Па му увек шашће и тепа му стално…

Кад ће мени она мени на раме слетети
И међ’ шаке ове да јој крила мазим,
Да је ставим на груди да и она чује,
Како куца моје док је брижно пазим?!

Али она само надлеће над пољем,
И пред ноћ се спусти крај прозора мога,
Па јој певам да је моја душа, моја срећа…
Чекам да се врати, молећ милог Бога!

Кад долази зима тек моја је мука,
Тек осећам боли велике и луде
Јер знам да одлази на југ, али тужна,
Ипак са својима, па ми лакше буде!

И сада када страшно зажегло је Сунце,
Па кад газиш земљом табане ти пече,
Ено је гледа ме враголасто, смело,
Зна та да смо ми једно и да пада вече!

Миладиновић Сандра Мајра

НЕОСТВАРЕНА ЖЕЉА

Нестварна жеља мучи ми душу,
да ли је само то ил’ недостижна,
или је као сенка што трага,
стрела у лету, али престижна!?

Ономад зајечах као да секу,
сваки мој део, трун по трун,
дамари моји посташе туђи,
прoломи душом оштар трн…

А жеља је лутала загонетно,
иза углова и по меанама ,
поруменела је и неким чудом,
до срца дошла лутајућ’ данима…

Осетила је та моју немоћ,
и сав мој срам пред њом и собом,
а уздала се у своју свемоћ,
и ону снагу са моћним Богом!

И ја устадох усред ноћи,
нема и затечена с’ тишином зборих,
у хладној руци осетих сузу,
и опхрва ме најлуђи порив!

Сува ми кнедла запречи грло,
помислих дошао задњи је час,
цео се свемир заврте снажно,
и као да први пут зачух ТАЈ глас!

Нека је жена болно бунцала,
док је пећином одзвањало чудо,
час беше снажно, а час немоћно,
час притајено, час узалудно..

Није се бојала већ тихо молила,
за зрело класје и ноћи светле,
за путеве ни од куда до бескраја,
бол је пробуди ко мајку дете!

Да она Ја сам, тек тада схатих,
па хладан зној обли ми тело,
зраци сунца ми по лицу луташе
и стара жеља ми озари чело…

Миладиновић Сандра Мајра

NE BOJIM SE TOG ”PROKLETSTVA”

Čuo si i o meni kažeš
I hteo da blatom mažeš
Moje stope kako ti si prohte..
Rešio si da me kazniš
Jednom rečju i na prečac
Pitke vode ti zatrpaš zdenac!

Za utehu tvoju imam
Dve tri reči koje štimam
I uvek se uzdam ja u Njega
Oprosti im Bože kažem
A da ni malo ne lažem
Jer da žive hteli su bez stega!

Stege su za takve reči
Svaki korak koji leči
Ruka koja pomoć nudi sama
I boje se oni Sunca
Mnogo više nego tame
”Sodoma i Gomora” im grane!

Čuo si i o meni kažeš
I hteo da blatom mažeš
Moje stope kako ti si prohte
Rešio si da me zgaziš
Moju dušu unakaziš
Ne bojim se” prokletstva” živote!

Miladinović Sandra Majra

НЕ ЗНАШ ТИ НИШТА О ТРЕШЊИ

Не знаш ти ништа о трешњи
утробе моје
заруделој баша за тебе.
а како ствари стоје
нећеш јој икада за сласти знати,
иако си је уснама прихватио
па наизглед сласно дробио,
и осетио била која туку,
дамаре који дрхћу
живот који прави буку
ни око чега…
Умислила је да се Бог
сажалио на њене стрепње и жеље,
понела је река страсти,
запела је о корење прошлости
и пошасти…

Не знаш ти ништа о трешњи
душе моје,
сазрелој баш за тебе,
а како се улице свађају,
нећеш јој ни име запамтити,
иако си јој прве плодове кидао
петељке бацао као бескућник,
а лишће гужвао длановима,
чудног мириса,
а она се попут Ириса
небу молила за твоје добро…
Веровала да ћеш живот заволети,
реци очаја поклонити
своју прву песму..
Заспати на клупи у парку,
а пробудити се у крошњи
пуној рапеваних птица…

Веровала је, а веровати није лако…
И, после свега моје злато,
она ипак у пролеће цвета,
а зна , сигурно зна,
да су је вихори ломили као казна…
А други се дивили због заборава
и неспокоја чекајући
и саплићући се о ноћи без броја
и савести!

Не знаш ти ништа о трешњи…туго моја!!!

Mиладиновић Сандра Мајра

НЕПОКОРНА

И постојим
бивам, снивам,
ја сам ватра валовита,
и пелцер сам што се прима,
посред крша стеновита…

И говорим.
док роморим,
ја сам сила невидљива,
и онај сам нож сред срца,
заробљена, а свадљива…

И застанем,
мада дишем,
ја наизглед беспрекорна,
опрости ми нисам биће,
врим ко вечност непокорна!

И затајим,
мада певам,
понекад и немилице,
док сви мисле да ме нема,
тајну знају ретке птице!

Миладиновић Сандра Мајра

ПРЕД БЕСПУЋЕМ!

Дај прећути успомено стара,
моје лажи оседлај на вранца,
за тренутак живи све изнова,
нек се сретну два позната странца!

О, не могу ја ничија бити,
даљине ме вуку попут ласте,
осим оног с’ким се могу скрити,
испод длана што са срцем срасте!

И не умем ја волети никог,
облацима скачем попут срне,
себи тражећ неког одвећ сличног,
губим снагу кад срце посрне…

Али опет нада поиграва,
као сенка врда испред мене,
и салеће снагу заборава,
изненадни вал све преокрене!

Не чарлијај већ крилима прхни,
из гнезда ми донеси цвркуте,
за тренутак живи све изнова,
клатно сата нек врати минуте…

У час мили две прилике тихе,
састаће се заклете сванућем,
па ће душе залутеле крхке,
приљубљене бити пред беспућем!

Миладиновић Сандра Мајра